Лептир од драгога камења

Лептир од драгога камења (La mariposa de pedrería) Писац: Емилија Пардо Басан, преводилац: Д.

Био некад један врло сиромашан младић и он је становао у највишој и најпразнијој таванској соби у великој вароши. Намештај тога стана састојаше се само из две у пола поломљене столице, просте постеље са сламњачом, коју су мишеви изглодали, из прљава стола, дивита са плеснивим мастилом и пећи, коју је рђа изгризла. Младић, кога ћу звати Луперсијем, покривао је своје тело старим, олињалим оделом и огртачем већ прозрачним. Обућа му се распадала; место чиста рубља имао је четири пртене рите; место поше један дроњак. Па је Луперсио много патио од стида и срама, и кад би изишао на улицу да купи хлепчић, или за десет пара млека, па би се сусрео са каквом девојком лепом, чистом и спретном, залило би му се лице огњеним валом.
    Да би избегао ту срамоту, излазио би само по сумраку, кад је могао најлакше непримећен да иде између светине, која се гурала и врвела по улицама. Ту би Луперсио, ношен валима светине, гледао у дражесна лица, скоро да се чеше о лепа тела, пак дирнут блеском сјајних зеница, осећао би електрично такнуће шкрипе од свиле и предисао би мирис нежних миризмата. Жудни његов поглед праћаше велелепну поворку шеталаца, леју, из које се издижу, лако нишући се, аристократски цветови. Иза окана у излога биле су наслагане пирамиде боца господског вина и сјај њихове садржине био је блистањем злата и крви. Други излози нудили су нову књигу у богатим корицама, или плеснив фолијанат, кључ прошлости. А Луперсија обузимаше грозница, жудња за љубављу, за раскошем, за богатством, за животом.
    Једне ноћи дође у своју таванску собу раздражен већма него иначе. Пусти жмиркаву лампу на већу светлост, отвори прозор, да би пустио свежи ваздух, наслони главу на дланове и брзо му кану суза између прстију.
    Подиже главу, погледа у пећ и паде му на ум, да је у њој лек за све муке овог света. Драги читаоче, ја ти искрено кажем, да те мисли долазе на ум тисућу пута, али ни једанпут се не извршују. Луперсио, који беше заиста тужан, тужан да пресвисне, лати се уједанпут пера, замочи га у плесниву мастионицу и поче њим шарати по листу хартије... Постајаху неправилни ретци, први, што их је икад дознао. Када младић доврши композицију, али шта је већ било, угледа спрам јасне лампаде, да на његовој мастионици седи необичан, сјајан, засењавајући створ... лептир од драгог камења.
    Нежно му тело беше од источанског бисера, зуби од смарагда, крила од рубина и брилијаната, а на крају његових пипака блистаху се попут росних капљица два дијаманта неисказано сјајна. На лептиру беше најлепше то, што је жив, ако је и био од драгог камења, јер кад Луперсио пружи руку да га ухвати, лептир прну и спусти се подаље на крај стола. Младић се поплаши; кад би навалио да га ухвати, још би лептир одлетео кроз отворени прозор. Зато се остави намере да хвата сјајнога лептира и задовољи се тиме, што га је удивљен посматрао.
    Очевидно имаше лептир своју светлост, јер ако је и био далеко од лампаде, блистао се силно, бацајући дугине муње по свој собици. А спроћу светлости, која је била од лептира, преображавала се Луперсијева собица тако, да је нико не би познао. Невидовни тапетари застираху зидове шареним тапетима, сликама, огледалима; са таваница вишаху полелеји од млетачкога стаклета, а патос покриваше турски ћилим дебео са три прста. Каква промена! У маварским саксијама цветаху ружице; на арапском столићу дражаше вољу слатко и свеже воће; нежне песме уз лауту зујаху лако ваздухом; врата се тихо отворише и уђе женска, или боље рећи богиња, обучена у танко прозрачно одело, украшена само русим увојцима сунчевих власи, па узе са стола расцерени шипак, из кога вирише црвена зрна, и пружи Луперсију са чезнућим осмехом... Сва та тајна потраја, докле лептир не одлете са ћерчива на прозору и не ишчезну у ноћном мраку.
    Ако се таванска собица по нестанку лептирову и вратила ка својој природној ружности, Луперсио не помишљаше на смрт од онога дана. Слутио је, надао се, да ће онај дивни створ опет доћи. И заиста долажаше, привучен пером, замоченим у мастило, и неједнаким ретцима. Лептир се врати и преобрази таванску собицу у тропски перивој пун наранаџа и поља, где су Луперсију афричке девојку нудиле свежу воду у руменим тестијама, ишаранима сребром и плаветним саватом.
    А кад се лептир навикао да долази на преклињање, преображавао би Луперсијев стан сад у плаву пећину са најадама, мерџаном и пеном, сад у похарни залив, осветљен северном зором, сад у двор Алхамбре са миртама и мраморним шеврданима, на којима можеш да читаш стихове из корана, или у готску границу, украшену златом попут ћивота...
    Међу тим неки часопис печатао је Луперсијеве стихове (а ваља већ признати: то су били стихови) и публика се полако познавала с њима, ценила их, а онда им се дивила. Са дивљењем и похвалом публике дође завист супарничка, љубопитност великашка и наклоност неколиких разумнијих људи; са наклоношћу нешто благостања; онда нешто, што се могло назвати безбрижним животом, и најпосле ред срећних случајева — наслеђе, добитак, ћар — богатство.
    Луперсио живљаше, љубљаше, уживаше раскошност, возаше се у интову уз лепе дамице у свиленим хаљинама... Па није потребно казати, да је подбадан благостањем, прво сишао испод тавана на други спрат, па са другога на први, докле удеси за своје становање леп дворац на морској обали, у Италији. Тамо је имао перивоје, салоне, тапете, златотканице, ћилимове, уметничке предмете, једном речи све, о чему је Луперсио за младих година могао сањати у таванској собици.
    Ипак је виђала његова жена, његова деца, његови пријатељи и његова чељад, да обара главу тужан, суморан, па су опажали да му нарав из дана у дан бива гора, да му хумор бива горчији, да је пун зловоље и досаде. Нико не могаше да објасни ту промену, јер нико није знао, да лептир од драгог камења, чаробник у таванској собици, који га је походио и на другом спрату, а неколико пута почаствовао и на првом спрату, није држао за вредно, да своје саватске ножице спусти на ћерчиво од прозора на дворцу, ма да су били вазда отворени, зими и лети, да би му приступ био слободан.
    Луперсио се наслонио на прсобран лепог мраморнога балкона, који се дизаше под перивојем, са кога се виђаше у свему обиму напољски залив и чујаше му се жуборење валова, па гледаше у звезде, не ће ли са које слетити лептир; али звезде немарно трепћаху, а лептиру ни трага ни гласа.
    Луперсио отвараше силесију боца господског вина — таквога, које га је у младости мамило као недостижан сан, — али лептир не дремаше ни на пенастом дну чаше. Луперсио јеђаше шипак смешљиве боје, то воће њему особито драго, али ни у руменом срцу наровом не скриваше се несрећни лептир са рубиновим крилима.
    Да није скапао? Није могао скапати! Знај, о читаоче, да су лептирови од драгога камења бесмртни. Само што та светла скитница ваздуха није имао воље да дангуби са филистарским људима, па је у дворац, перивој или рај преображавао другу скромну собицу, у којој је какав млади сањало удешавао, не знаш, да ли стихове или прозу...

Извор

• 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 8, стр. 235–238.