Leptir od dragoga kamenja
| Leptir od dragoga kamenja (La mariposa de pedrería) Pisac: Emilija Pardo Basan, prevodilac: D. |
Bio nekad jedan vrlo siromašan mladić i on je stanovao u najvišoj i najpraznijoj tavanskoj sobi u velikoj varoši. Nameštaj toga stana sastojaše se samo iz dve u pola polomljene stolice, proste postelje sa slamnjačom, koju su miševi izglodali, iz prljava stola, divita sa plesnivim mastilom i peći, koju je rđa izgrizla. Mladić, koga ću zvati Lupersijem, pokrivao je svoje telo starim, olinjalim odelom i ogrtačem već prozračnim. Obuća mu se raspadala; mesto čista rublja imao je četiri prtene rite; mesto poše jedan dronjak. Pa je Lupersio mnogo patio od stida i srama, i kad bi izišao na ulicu da kupi hlepčić, ili za deset para mleka, pa bi se susreo sa kakvom devojkom lepom, čistom i spretnom, zalilo bi mu se lice ognjenim valom.
Da bi izbegao tu sramotu, izlazio bi samo po sumraku, kad je mogao najlakše neprimećen da ide između svetine, koja se gurala i vrvela po ulicama. Tu bi Lupersio, nošen valima svetine, gledao u dražesna lica, skoro da se češe o lepa tela, pak dirnut bleskom sjajnih zenica, osećao bi električno taknuće škripe od svile i predisao bi miris nežnih mirizmata. Žudni njegov pogled praćaše velelepnu povorku šetalaca, leju, iz koje se izdižu, lako nišući se, aristokratski cvetovi. Iza okana u izloga bile su naslagane piramide boca gospodskog vina i sjaj njihove sadržine bio je blistanjem zlata i krvi. Drugi izlozi nudili su novu knjigu u bogatim koricama, ili plesniv folijanat, ključ prošlosti. A Lupersija obuzimaše groznica, žudnja za ljubavlju, za raskošem, za bogatstvom, za životom.
Jedne noći dođe u svoju tavansku sobu razdražen većma nego inače. Pusti žmirkavu lampu na veću svetlost, otvori prozor, da bi pustio sveži vazduh, nasloni glavu na dlanove i brzo mu kanu suza između prstiju.
Podiže glavu, pogleda u peć i pade mu na um, da je u njoj lek za sve muke ovog sveta. Dragi čitaoče, ja ti iskreno kažem, da te misli dolaze na um tisuću puta, ali ni jedanput se ne izvršuju. Lupersio, koji beše zaista tužan, tužan da presvisne, lati se ujedanput pera, zamoči ga u plesnivu mastionicu i poče njim šarati po listu hartije... Postajahu nepravilni retci, prvi, što ih je ikad doznao. Kada mladić dovrši kompoziciju, ali šta je već bilo, ugleda spram jasne lampade, da na njegovoj mastionici sedi neobičan, sjajan, zasenjavajući stvor... leptir od dragog kamenja.
Nežno mu telo beše od istočanskog bisera, zubi od smaragda, krila od rubina i brilijanata, a na kraju njegovih pipaka blistahu se poput rosnih kapljica dva dijamanta neiskazano sjajna. Na leptiru beše najlepše to, što je živ, ako je i bio od dragog kamenja, jer kad Lupersio pruži ruku da ga uhvati, leptir prnu i spusti se podalje na kraj stola. Mladić se poplaši; kad bi navalio da ga uhvati, još bi leptir odleteo kroz otvoreni prozor. Zato se ostavi namere da hvata sjajnoga leptira i zadovolji se time, što ga je udivljen posmatrao.
Očevidno imaše leptir svoju svetlost, jer ako je i bio daleko od lampade, blistao se silno, bacajući dugine munje po svoj sobici. A sproću svetlosti, koja je bila od leptira, preobražavala se Lupersijeva sobica tako, da je niko ne bi poznao. Nevidovni tapetari zastirahu zidove šarenim tapetima, slikama, ogledalima; sa tavanica višahu poleleji od mletačkoga stakleta, a patos pokrivaše turski ćilim debeo sa tri prsta. Kakva promena! U mavarskim saksijama cvetahu ružice; na arapskom stoliću dražaše volju slatko i sveže voće; nežne pesme uz lautu zujahu lako vazduhom; vrata se tiho otvoriše i uđe ženska, ili bolje reći boginja, obučena u tanko prozračno odelo, ukrašena samo rusim uvojcima sunčevih vlasi, pa uze sa stola rascereni šipak, iz koga viriše crvena zrna, i pruži Lupersiju sa čeznućim osmehom... Sva ta tajna potraja, dokle leptir ne odlete sa ćerčiva na prozoru i ne iščeznu u noćnom mraku.
Ako se tavanska sobica po nestanku leptirovu i vratila ka svojoj prirodnoj ružnosti, Lupersio ne pomišljaše na smrt od onoga dana. Slutio je, nadao se, da će onaj divni stvor opet doći. I zaista dolažaše, privučen perom, zamočenim u mastilo, i nejednakim retcima. Leptir se vrati i preobrazi tavansku sobicu u tropski perivoj pun naranadža i polja, gde su Lupersiju afričke devojku nudile svežu vodu u rumenim testijama, išaranima srebrom i plavetnim savatom.
A kad se leptir navikao da dolazi na preklinjanje, preobražavao bi Lupersijev stan sad u plavu pećinu sa najadama, merdžanom i penom, sad u poharni zaliv, osvetljen severnom zorom, sad u dvor Alhambre sa mirtama i mramornim ševrdanima, na kojima možeš da čitaš stihove iz korana, ili u gotsku granicu, ukrašenu zlatom poput ćivota...
Među tim neki časopis pečatao je Lupersijeve stihove (a valja već priznati: to su bili stihovi) i publika se polako poznavala s njima, cenila ih, a onda im se divila. Sa divljenjem i pohvalom publike dođe zavist suparnička, ljubopitnost velikaška i naklonost nekolikih razumnijih ljudi; sa naklonošću nešto blagostanja; onda nešto, što se moglo nazvati bezbrižnim životom, i najposle red srećnih slučajeva — nasleđe, dobitak, ćar — bogatstvo.
Lupersio življaše, ljubljaše, uživaše raskošnost, vozaše se u intovu uz lepe damice u svilenim haljinama... Pa nije potrebno kazati, da je podbadan blagostanjem, prvo sišao ispod tavana na drugi sprat, pa sa drugoga na prvi, dokle udesi za svoje stanovanje lep dvorac na morskoj obali, u Italiji. Tamo je imao perivoje, salone, tapete, zlatotkanice, ćilimove, umetničke predmete, jednom reči sve, o čemu je Lupersio za mladih godina mogao sanjati u tavanskoj sobici.
Ipak je viđala njegova žena, njegova deca, njegovi prijatelji i njegova čeljad, da obara glavu tužan, sumoran, pa su opažali da mu narav iz dana u dan biva gora, da mu humor biva gorčiji, da je pun zlovolje i dosade. Niko ne mogaše da objasni tu promenu, jer niko nije znao, da leptir od dragog kamenja, čarobnik u tavanskoj sobici, koji ga je pohodio i na drugom spratu, a nekoliko puta počastvovao i na prvom spratu, nije držao za vredno, da svoje savatske nožice spusti na ćerčivo od prozora na dvorcu, ma da su bili vazda otvoreni, zimi i leti, da bi mu pristup bio slobodan.
Lupersio se naslonio na prsobran lepog mramornoga balkona, koji se dizaše pod perivojem, sa koga se viđaše u svemu obimu napoljski zaliv i čujaše mu se žuborenje valova, pa gledaše u zvezde, ne će li sa koje sletiti leptir; ali zvezde nemarno trepćahu, a leptiru ni traga ni glasa.
Lupersio otvaraše silesiju boca gospodskog vina — takvoga, koje ga je u mladosti mamilo kao nedostižan san, — ali leptir ne dremaše ni na penastom dnu čaše. Lupersio jeđaše šipak smešljive boje, to voće njemu osobito drago, ali ni u rumenom srcu narovom ne skrivaše se nesrećni leptir sa rubinovim krilima.
Da nije skapao? Nije mogao skapati! Znaj, o čitaoče, da su leptirovi od dragoga kamenja besmrtni. Samo što ta svetla skitnica vazduha nije imao volje da dangubi sa filistarskim ljudima, pa je u dvorac, perivoj ili raj preobražavao drugu skromnu sobicu, u kojoj je kakav mladi sanjalo udešavao, ne znaš, da li stihove ili prozu...
Izvor[uredi]
- 1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 8, str. 235–238.