Лепа Ванда

Извор: Викизворник
Лепа Ванда
Писац: Милорад Митровић





        
Лепа Ванда

   У сјајном двору Крашевског кнеза
Весеље бујно. И поноћ тиха
Из слатког санка често се преза,
Па опет главу сањиво ниха.
Час купе звекну, час клик се диже,
А час се песма за песмом ниже.

   Витези први из Пољске славне
Кнезу су гости. А уз њих тамо
Блистају госпе, лепотом равне
Мајскоме дану, ил' себи само.
Изгледа као крај мача бритка
Најлепшег цвећа расута китка.

   Ал' кô што с ружом залуд се мери
Све дивно цвеће, што поље поспе,
Тако и Ванда, кнежева кћери,
Надмаша редом све друге госпе;
И пред њом чари губе се њи'не,
Кô јасне звезде, кад зора сине.

   Погледајте је. Низ плећа бела
Спушта се коса подобна злату,
Коврџе две три лебде врх чела,
А две три пале по нежном врату;
А све се скупа нише и гиба,
Кô хитри вали, кад ветар шиба.

   Кô осмех нежни пролећа млада
Лице је њено, а преко њега,
Кô рујни зрачак, кад јутром пада
И зари грудву планинског снега,
Тако се румен разлива, гори,
Кô да је сад баш пољубац створи.

   Ах, па те очи! Ко поноћ мрачна
Тако су црне, страшне ко пако;
Ил' није, није, ни светлост зрачна
Најлепшег дана не сија тако,
Ил' нек их гледа, ко с' нада смело:
Да може глати у сунце врело...

   И јечи усклик и поноћ цепа,
И звек се ори и песме звуци,
Ал' све сад преста. И Ванда лепа
Подиже купу у белој руци.
Заигра осмех на лицу њену,
А с малих уста жубор се крену:

   „Господо," рече, „ја знадем добро,
Да од вас сваки лепоту цени,
А да је многи и лавор побрô
И на том пољу, знано је мени,
А знам још и то, да с' неки броје
У вечно робље лепоте моје.

   Да, све то знадем. Ал' ипак саде
Ја само здравим витезу томе,
Који ми делом доказа даде,
Кол'ко ме цени, очаран мноме.
Покаж'те, дакле, Ванда вас зове:
Који је вредан здравице ове."

   И јекну грохот на ову шалу,
Засмејаше се све госпе редом,
(Ал' многа од њих за усну малу
Зубиће припи с потајним једом;)
А мушки стали збуњени, неми,
Само им уздах из груди стреми.

   Витез јој Кански приступи први
И гледну холо по друштву целу,
Ово је витез славан по крви,
С богаства виђен, ал' и по делу.
Он алем-прстен са прста снима
И диже у вис на доглед свима.

   А затим поче: „Још у то доба,
Кад су се клели витези знани,
Да ће пред лицем Христова гроба
Пролити крвцу Араба врани',
И један предак из дома мога
Крену се с њима за славу Бога.

   То беше витез чувен у свему:
Мишица снажних, а срца чила,
Копље је било играчка њему,
А љута борба забава мила;
Гдегод је дошô, чињаше чуда,
И слава беше уз њега свуда.

  Ал' кад он најзад у љутом боју
Истрже Сион из адске власти,
Готфрид, краљ свети, пред личност своју
Позва га тада са пуно части.
Јунаку срећном на груди паде
И прстен овај с руке му даде...

   Кнегињо лепа, од тога чина
Много је дана, векова много,
Ал' овај прстен с оца на сина
У дому моме чуван је строго,
За круну нико мењô га не би, —
Ал' ја га сада жртвујем теби."

   И Кански мача из кора трже
И стуца прстен у бесу плахом;
Стуцано злато кроз прозор врже,
А купу насу блиставим прахом.
„У твоје здравље, најлепша жено!"
И испи купу у здравље њено.

   Настаде пљесак, закликта свако,
Ал' уста Бјелски, позната маза.
Пред Вандом он се поклони лако
И две, три речи тихо јој каза.
Њу обли пламен, а глед се смрзо,
Ал' потом главом махну му брзо.

   И тад на ужас госпође многе
Бјелски јој руку пољупцем таче,
И пред њу клече и с једне ноге
Ципелу малу пажљиво смаче, —
(Ах, што то беше ножица мала,
Ал' нашто речи, залуд је хвала!)

   И затим насу руменим вином
Ципелу ову и опет клече:
„Богињо дивна, не могу ином,
Овим ти здравим," тако јој рече.
И испи вино у једном трену,
И натраг врати ципелу њену.

   И опет пљесак... Ал' за све време
Витез је један у страни ћутô.
То беше Клецки. Усне му неме,
Ал' му је срце патило љуто.
Наслоњен на мач ни макô с' није,
Кô камен стоји и уздах крије.

   Ал' Ванда гледом, што неког тражи,
Прелети друштво и њега спази.
„Шта," рече, „пане, од моје дражи
Зар су ти јачи у срцу мрази?
Ил' ти се дело од премца боји,
Ил' нисам вредна ласкања твоји'?"

   Клецки се прену. И тајним страхом
У њему срце задрхта врело,
Кô тужни листак пред зимним дахом;
А сен му паде на бледо чело.
„Не суди тако," промуца затим,
„Бог ми је сведок, колико патим.

   Ја кипим, пламтим, девојко драга,
Ал' све су речи пред тобом мртве;
А нисам богат, нит' имам блага,
Да теби вредне принесем жртве;
Срце, што љуби, то ми је свега, -
Ал' ја ти, ево, дајем и њега."

   И мача с' маши миран и ледан,
Само се очи кроз тугу смеше;
Ал' један јаук и врисак један,
И лепа Ванда крај њега беше;
Одби му руку са мачем голим
И рече: „Стани, сада те волим."



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 66-70


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.