Lepa Vanda
U sjajnom dvoru Kraševskog kneza
Veselje bujno. I ponoć tiha
Iz slatkog sanka često se preza,
Pa opet glavu sanjivo niha.
Čas kupe zveknu, čas klik se diže,
A čas se pesma za pesmom niže.
Vitezi prvi iz Poljske slavne
Knezu su gosti. A uz njih tamo
Blistaju gospe, lepotom ravne
Majskome danu, il' sebi samo.
Izgleda kao kraj mača britka
Najlepšeg cveća rasuta kitka.
Al' kô što s ružom zalud se meri
Sve divno cveće, što polje pospe,
Tako i Vanda, kneževa kćeri,
Nadmaša redom sve druge gospe;
I pred njom čari gube se nji'ne,
Kô jasne zvezde, kad zora sine.
Pogledajte je. Niz pleća bela
Spušta se kosa podobna zlatu,
Kovrdže dve tri lebde vrh čela,
A dve tri pale po nežnom vratu;
A sve se skupa niše i giba,
Kô hitri vali, kad vetar šiba.
Kô osmeh nežni proleća mlada
Lice je njeno, a preko njega,
Kô rujni zračak, kad jutrom pada
I zari grudvu planinskog snega,
Tako se rumen razliva, gori,
Kô da je sad baš poljubac stvori.
Ah, pa te oči! Ko ponoć mračna
Tako su crne, strašne ko pako;
Il' nije, nije, ni svetlost zračna
Najlepšeg dana ne sija tako,
Il' nek ih gleda, ko s' nada smelo:
Da može glati u sunce vrelo...
I ječi usklik i ponoć cepa,
I zvek se ori i pesme zvuci,
Al' sve sad presta. I Vanda lepa
Podiže kupu u beloj ruci.
Zaigra osmeh na licu njenu,
A s malih usta žubor se krenu:
„Gospodo," reče, „ja znadem dobro,
Da od vas svaki lepotu ceni,
A da je mnogi i lavor pobrô
I na tom polju, znano je meni,
A znam još i to, da s' neki broje
U večno roblje lepote moje.
Da, sve to znadem. Al' ipak sade
Ja samo zdravim vitezu tome,
Koji mi delom dokaza dade,
Kol'ko me ceni, očaran mnome.
Pokaž'te, dakle, Vanda vas zove:
Koji je vredan zdravice ove."
I jeknu grohot na ovu šalu,
Zasmejaše se sve gospe redom,
(Al' mnoga od njih za usnu malu
Zubiće pripi s potajnim jedom;)
A muški stali zbunjeni, nemi,
Samo im uzdah iz grudi stremi.
Vitez joj Kanski pristupi prvi
I glednu holo po društvu celu,
Ovo je vitez slavan po krvi,
S bogastva viđen, al' i po delu.
On alem-prsten sa prsta snima
I diže u vis na dogled svima.
A zatim poče: „Još u to doba,
Kad su se kleli vitezi znani,
Da će pred licem Hristova groba
Proliti krvcu Araba vrani',
I jedan predak iz doma moga
Krenu se s njima za slavu Boga.
To beše vitez čuven u svemu:
Mišica snažnih, a srca čila,
Koplje je bilo igračka njemu,
A ljuta borba zabava mila;
Gdegod je došô, činjaše čuda,
I slava beše uz njega svuda.
Al' kad on najzad u ljutom boju
Istrže Sion iz adske vlasti,
Gotfrid, kralj sveti, pred ličnost svoju
Pozva ga tada sa puno časti.
Junaku srećnom na grudi pade
I prsten ovaj s ruke mu dade...
Kneginjo lepa, od toga čina
Mnogo je dana, vekova mnogo,
Al' ovaj prsten s oca na sina
U domu mome čuvan je strogo,
Za krunu niko menjô ga ne bi, —
Al' ja ga sada žrtvujem tebi."
I Kanski mača iz kora trže
I stuca prsten u besu plahom;
Stucano zlato kroz prozor vrže,
A kupu nasu blistavim prahom.
„U tvoje zdravlje, najlepša ženo!"
I ispi kupu u zdravlje njeno.
Nastade pljesak, zaklikta svako,
Al' usta Bjelski, poznata maza.
Pred Vandom on se pokloni lako
I dve, tri reči tiho joj kaza.
Nju obli plamen, a gled se smrzo,
Al' potom glavom mahnu mu brzo.
I tad na užas gospođe mnoge
Bjelski joj ruku poljupcem tače,
I pred nju kleče i s jedne noge
Cipelu malu pažljivo smače, —
(Ah, što to beše nožica mala,
Al' našto reči, zalud je hvala!)
I zatim nasu rumenim vinom
Cipelu ovu i opet kleče:
„Boginjo divna, ne mogu inom,
Ovim ti zdravim," tako joj reče.
I ispi vino u jednom trenu,
I natrag vrati cipelu njenu.
I opet pljesak... Al' za sve vreme
Vitez je jedan u strani ćutô.
To beše Klecki. Usne mu neme,
Al' mu je srce patilo ljuto.
Naslonjen na mač ni makô s' nije,
Kô kamen stoji i uzdah krije.
Al' Vanda gledom, što nekog traži,
Preleti društvo i njega spazi.
„Šta," reče, „pane, od moje draži
Zar su ti jači u srcu mrazi?
Il' ti se delo od premca boji,
Il' nisam vredna laskanja tvoji'?"
Klecki se prenu. I tajnim strahom
U njemu srce zadrhta vrelo,
Kô tužni listak pred zimnim dahom;
A sen mu pade na bledo čelo.
„Ne sudi tako," promuca zatim,
„Bog mi je svedok, koliko patim.
Ja kipim, plamtim, devojko draga,
Al' sve su reči pred tobom mrtve;
A nisam bogat, nit' imam blaga,
Da tebi vredne prinesem žrtve;
Srce, što ljubi, to mi je svega, -
Al' ja ti, evo, dajem i njega."
I mača s' maši miran i ledan,
Samo se oči kroz tugu smeše;
Al' jedan jauk i vrisak jedan,
I lepa Vanda kraj njega beše;
Odbi mu ruku sa mačem golim
I reče: „Stani, sada te volim."
