С оне стране Мораве,
Бела Дудо!
С оне стране Мораве,[1]
Бео чадор разапет.
Под њим седи Левента, 5
На крилу му Латинка,
Латински му говори,
Арбанаски заноси:
"Љуби мене, Левента." —
"Не ћу, Богме, Латинка! 10
"У мен' има девет град',
"И десети Београд,
"У свакоме по љуба,
"Свака њија по сина,
"А најмлађа девојку, 15
"Њу ми просе сватови,
"Деветори банови,
"И најпосле Јерко бан;
"Мајка даје, те даје,
"А ја не дам, те не дам; 20
"Док не зида ћуприју
"Од свог двора до мога
"Од камена мермера,
"И бисером поткити:
"Кад је стану водити, 25
"Нека камен звекеће,
"Нека бисер трепеће."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 432-433.
