Lahan/4
- 4.
LAHAN, BIVŠI
NEŠKO (Lahanu, koji je hteo obići): Kako se zvaše ova glavica, rođo?
LAHAN: Beli breg, plemeniti vlastelu, od onog salutka na vrhu, gde je bila isposnica cara Bogorisa.
NEŠKO: Pastir li si ti ovde?
LAHAN: Pastir.
NEŠKO: Teška stvar tako u samoći živeti.
LAHAN: Kako god što su gradovi i vesi za ljude znatne i velike, tako priroda odredi pustinju za proste i neznatne pastire.
BOGOR: Eda li pustinja ne sme imati velikih muževa?
LAHAN: Ona sme, ali najlepši cvet, ako je u šumi i ako nije od njega niko uživao prijatnosti ili polze, koja mu je dika? Naprotiv, daroviti čovek u gradu i selu sasvim drugo opredelenije ima; prezire svoja udovoljstva, svoje ugodnosti i za sreću drugoga izlaže se svakoj opasnosti. Otuda rađa se na jednoj strani blagodarnost k njemu, na drugoj udivlenije, a posle svega slava.
ELTIMIR: I prezrenije.
LAHAN: Ima i toga, kneže Eltimire; i drago kamenje muve ispljuju. Ali čim se približiš mokrom krpom, otide sav gad, i kamen ti opet sija.
NEŠKO: Ti si pastir, pa tako po knjiški govoriš.
LAHAN: Ako pustinjak nije u stanju delima biti onakav, kao što rekosmo, on je bar od misli gospodar. Niko ne može otvorenije čitati knjigu, koju nije ruka čovečija napisala, ni glava smislila.
NEŠKO: Gde beše ta knjiga?
LAHAN: Pogledaj na nebo, na zvezde, sunce, zemlju, na bilje, na najmanjeg mravka, svuda ti je knjiga prirode otvorena, svuda ćeš naći ponude k razmišljavanju. U najmanjem, kao i u najvećem, primetićeš strojnost, poredak i mudrost preveliku. Jedna istina vodi te k drugoj; čist vazduh i svetost tišine ne pušta, da ti se misli rastroje. Evo kako se možeš naučiti, da pravo razmišljavaš.
NEŠKO: Tako mi Boga, istinu govoriš; i opet reče, da čovek u pustinji ništa ne vredi?
LAHAN: Tako nisam rekao, boljarine Neško. Drugo je biti čovek veliki, a drugo polezan. Ovo može svaki, i treba; ali prilika i položenje razmer podaje. Nas je pastire odredila priroda da stada čuvamo. Ovo je nužno za svet, kao oranje i kopanje; ali po krugu delo se ceni; mrav ti ne učini, što stvara dabar, niti dabar, što može slon.
ELTIMIR: Ti nas redom po imenu zoveš. Otkuda nas poznaješ?
LAHAN: Koji je kraj Bugarske tako udaljen, tako gluvoćudan, da ne zna udivitelni tečaj u gradu Trnovu? Kad se ovako postupa, onda lako mogu Tatari činiti po zemlji trista čudesa.
NEŠKO: U zdravlje Marijino i Tešino.
LAHAN: Marija ima dosta odgovarati zemlji; ali kad bi se krivica po pravici razmeravala, imali bi i drugi dosta poneti.
ELTIMIR: Želeo bih znati koji su ti?
LAHAN: To je lako: zverovi naumiše jedanput ustrojiti državu i počnu tražiti sebi cara. Lav predstavi svoja preimućstva, ali tigar, medved i drugi znatni zverovi kvariše mu iz zavisti, i glasovi se podele: jedni hoće ovoga, drugi onoga. To vkdeći lisica, stane obletati oko jednoga i drugoga, ovom obećava ovo, onom ono. Korist je primamljiva, a najveći zverovi prvi se sklone za nju; jer svaki mišljaše: kad ne mogu ja, neće ni on, a lisica opet mora mene slušati. Tako ona najslabija postane caricom. Za perjanike uzme lava, medveda, slona i tigra. Sad ko je jači od nje? Kako joj se ko ne pokloni po propisu, ili je lep lov ulovio, a njojzi nije doneo, ona namigne na svoje perjanike, i tome već nema života. Jedanput rekne lav onako u razgovoru: Čuda na svetu, ni slabije zverke od naše carice, ni veće sile. A kad ne bi mi hteli ispuniti njene želje, ne bi vredela ništa. Ova ga šala stade kože: medved, njegov odavno neprijatelj, potkaže ga lisici, ona namigne na perjanike i lava rastrgnu. Drugi, kojima žao bi, što lav tako poginu, nabodu i medvedu opanke. Tako od dana na dan ubistva se umnožavahu i lisica više krvi prospe, nego svi risovi što bi mogli. Trepet obuzme zverove.
NEŠKO: Pravo im je! Da su radili kao što no lav reče.
LAHAN: Onda bi video stanje Marijino.
NEŠKO: Doista!
LAHAN: Kad se o izboru poglavara radi, znate kako se prenemaže onaj, koji drži udicu u ruci. Tu puzi, tu se ulaguje, tu se uvlači velikome i malom, da je otužno i gledati. Gorde velmože, koji drže u vlasti volju i misli naroda, s nekim visokoparnim žarom zauzimaju se za svojega prositelja; tako reći, saginju se, da on na plećima njihovim veći bude. Čim je stao, eto ti vraža onoga konja, koji dopusti da mu metnu uzdice!
BOGOR: Kad bi svet mogao opstati bez vladatelja, onda bi lako bilo.
LAHAN: Bez vladatelja? To nije mogućno. Priroda nas uči da mora jedan upravljati, a drugi slušaju. Rode, kad putuju, dabrovi, kad prave kuće, pčele i gotovo sve životinje dovoljno nam svedoče. To je, štono reko', tečenije prirode, koje ni čovek gaziti ne sme.
BOGOR: Zato miropomazanik i mora da je važnija stvar u očima podanika.
LAHAN: Istinu govoriš. Car se mirom pomazuje i svi se molimo Bogu, da blagodat s više naiđe na nj; da kad je namesnik Božiji na zemlji, njemu ponagli upodobiti se u pravdi, krotosti, blaginji i milosti. Je li takav vladatelj, onda je dostojan tog svetog imena „miropomazanik" i svi podanici s umilenijem viču: naš je on otac. Kad je Simeon živeo? I narod ga spominje, kao da je juče umro. A šta ću da vam rečem o Jovanu Jasenu, koga svi zapamtiste.
NEŠKO: Ah! toliko nam je teže, što se pod Konstantinom čini.
LAHAN: Priroda je mati blagodeteljnica, te i kad kara, ima u vidu blagotu. Postupkom Marijinim uči se narod da više potom ceni dobroga vladatelja i ne poželi novosti po strastima i ludosti.
BOGOR: Kaži nam, molim te, ko si ti? Iz svega što čujemo vidi se da nisi pastir.
LAHAN: Da sjajnost plemena vredi što u očima razumnih, ja bih se promučio iskititi niz rodbine moje, kako bih bolje umeo; ali vi znate, da je mnogo pleme pomrlo pod sramotom nedostojnih potomaka, kao što opet gdekoja svetlost probiti može iz niske kolibe. Nit' pomaže meni, ako mi je ded bio car, niti stoji na putu tvome boljarstvu, ako ti je otac nadnicom radio.
|