Лахан/36

Извор: Викизворник

◄   2 3. 4   ►

3.

БОГОР, ЛАХАН
 
БОГОР: Светла круно, ја сам извршио све што ми је вељено.
ЛАХАН: Свуда видим ревност и усиљавање: испунити налоге моје; но сви далеко за тобом стоје у верности, Богоре.
БОГОР: Ништа више не чиним, него што ми дужност вели.
ЛАХАН: И други знају шта је дужност; али кад је нечисто срце! — Но збиља, зашто се гдекоји бољари нешто туђе од мене?
БОГОР (промени се у лицу): Мени није познато, светли круноношче.
ЛАХАН: Тако се нешто туђе и као на страну реву, да нисам Лахан, морао бих постати Теша. Но ово мимогред. Моје није истраживати шта ко осим дужности за себе чини, И то би жалосно било, кад би цар захтевао да поданици сва своја чувства њему искључително посвећују. — Ја се надам да су ми сви верни.
БОГОР: Који је видео шта си до сада чинио, и коме су позната твоја својства и твоје правдољубије, тај те мора од срца почитовати, и то је највећи залог верности.
ЛАХАН: Није се појавила никаква тегоба у народу?
БОГОР: Нисам ништа чуо.
ЛАХАН: Ја свашта не могу да знам; зато је нужно да ме опомињу који су око мене.
БОГОР: Сви живе у пуном задовољству.
ЛАХАН: Томе се радујем. (Приђе лагано к асталу, узме ону хартијицу, што је написала Марија, па се опет лагано врати; јачим гласом) А шта ОВО значи? (Пружи му писамце. Богор прочита, па сав пребледи. Лахан гледа га, за себе) Дакле Марија је погодила. (Јасно) Мислиш ли. Богоре, да се може што од мене укрити? (У другој соби Марија ужасно повикне и Лахан неповољно к њој отрчи).
БОГОР (гледа у писмо): „Царе, пази. У земљи се кува буна. Први великаши њу предводе". Он све зна и како је иначе благ, тако је неумолим спроћу криваца. Мени спасенија нема.
ЛАХАН (враћајући се из собе, Марији): Будалаштина! Остани ту, сад ми није до сујеверја; (Богору оштро) казуј !
БОГОР (клекне): Погуби ме, ја сам то заслужио.
ЛАХАН: Живот ти је поклоњен, ако све искажеш.
БОГОР: О, куд ме могаше завести лукавство мојих пријатеља да на заклетву заборавим! Јесте, царе, договори се чине противу тебе и замке се плету с највећом ревношћу. Ја се нисам још међу њих помешао, али ми је њин преступак познат, и то је моја кривица. Пусти ме да им се придружим, и за два дана донећу ти све, што умишљавају!
ЛАХАН: Има ли много ових несрећника?
БОГОР: До два дана донећу ти све пописане.
ЛАХАН: Богоре, ти ћеш мене да превариш.
БОГОР: Довешћу ти у заклад сина. Ако до два дана не потврдим што сам казао, уби ми сина, друго ти немам.
ЛАХАН: Где се купе?
БОГОР: Разабраћу им место састанка, па их све можеш похватати.
ЛАХАН: Несрећна природо човечија! Да никад ниси задовољна! Шта их на то подиже?
БОГОР: Колико сам чуо, царица.
ЛАХАН: Сад се бар не меша у државна дела; сад није нико озлобљен, гоњен, злостављен. Или вам је мало што вам чиним, него хоћете и у домашња чувства моја да имате уплива? (Ватрено). Али ће им пресести! Ти остајеш овде, док ти син не дође. Добро памти што си ми обећао, и шта вас чека, ако ме превариш. — Ил' ћу бити цар, као што треба, или нека влада ко хоће! (Одлази).
БОГОР: Страшан човек, страшан глас! Колико правду љуби, толико ником не опрашта! — Моја дружина — О, ја сам Јуда Искариотски! Да себе спасем, све упропастих. Јунаке певају у песмама што су се жртвовали за друге, а ја? — Како ће се о мени певати? (Бије се по челу). Зашто се поверисте оваковом скоту, који ни за шта не зна до свог худог живота! — Како сам говорио! Како друге ободравао, наводио, и сад их сам упропашћујем! (Гледа кроз прозор). Ено Прелимира где безбрижно иде, радује се у памети како су срећно уплетене замке, а не зна да ће можда још данас висити. Не, кроз прозор треба да скочим, треба да паднем пред његове ноге и кад ме стане полумртва љубити . . . (Жалостиво гледа кроз прозор). О, браћо моја, браћо моја! — али зар се не може обрнути та ствар... (Поћути па онда радосно) Добро је! (Да знак руком напоље, потом брзо напише једно писамце и баци га кроз прозор, па гледа). Диже га, хвала теби, Боже! Сад или једно или друго.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.