Лахан/33

ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО

◄ 8

9.

1 ►

9.

ВЕСНИК, за њим многи људи

ВЕСНИК: Чуј, народе, шта је воља цара: он ступа у брак с царицом Маријом. Сви добро да знате и чест да јој дате. (Одлази даље).
МНОГИ ГЛАСОВИ: Живела Марија!
ЈЕДАН ГРАЂАНИН: Улови и њега!
ДРУГИ ГРАЂАНИН: Та уме!
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН: Боље је умети, него имати.
ПРВИ ГРАЂАНИН: Тек ми доживисмо да наша стара царица постане млада невеста.
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН: Кад је могла имати сина старијег него што је сама, зашто се сад не би помладила.
ПРВИ ГРАЂАНИН: Е, Светислав беше тако безобразног узраста, да је своју матер увек у лаж утеривао. Зато га и спреми са света. (Сви се смеју).
ДРУГИ ГРАЂАНИН: Јест, зато! Али ружно беше и од
СВЕТИСЛАВА: Царица каже: ово је мој син, а његове седе косе вичу: лаже! Ко ће то трпети?
ПРВИ ГРАЂАНИН: Хајдете, да поздравимо нашу младу невесту.
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН: Да јој Бог да скоро новог мужа!
СВИ: Живела! (Одлазе).
НЕШКО: Чусмо ли добро?
ЕЛТИМИР: Бог и моја душа, полудео човек!
НЕШКО: Шта сад мислиш, кнеже?
ЕЛТИМИР: Отоич ми рече да ће је отерати, а сад ово чудо. Ако му је до шале, нека је тера у шуми, где је до сада био; али у нашој земљи Бога ми неће.
НЕШКО: Ваљда је требало и нас запитати, кад је баш наумио.
ЕЛТИМИР: Крвницу да гледам очима, која ми је децу убила и жену упропастила — пре ћу си очи ископати !
НЕШКО: Највећа је несрећа што је Лахан тврд на речи.
ЕЛТИМИР: Шта ми је до тога? У невољи сложићу се и с Татарима.
НЕШКО: Данас га је склонила да је узме за жену, а сутра да јој царску власт преда.
ЕЛТИМИР: Не, што рекох у ватри, сад хладнокрвно хоћу да се тога латимо. С Татарима сојуз, па крај.
НЕШКО: Али како, кад мир траже?
ЕЛТИМИР: Траже из невоље а не што им је мило. Њин је посланик овде, хајде да се разговоримо. Чим разабере да земља не држи с царем, видећеш како ће ветар дувати.
НЕШКО: Много мећемо на коцку.
ЕЛТИМИР: Да погинем, па не марим, само ми неће крвница господарити.
НЕШКО: Не би л' добро било да се с Лаханом још једанпут разговоримо.
ЕЛТИМИР: Ко хоће да се разговара нека иде; ја један нећу. Кад је њему претежнија Марија, него ми сви, он се зна. Хајде! (Одвуче га).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.