Lahan/33
9.
VESNIK, za njim mnogi ljudi
VESNIK: Čuj, narode, šta je volja cara: on stupa u brak s caricom Marijom. Svi dobro da znate i čest da joj date. (Odlazi dalje).
MNOGI GLASOVI: Živela Marija!
JEDAN GRAĐANIN: Ulovi i njega!
DRUGI GRAĐANIN: Ta ume!
TREĆI GRAĐANIN: Bolje je umeti, nego imati.
PRVI GRAĐANIN: Tek mi doživismo da naša stara carica postane mlada nevesta.
TREĆI GRAĐANIN: Kad je mogla imati sina starijeg nego što je sama, zašto se sad ne bi pomladila.
PRVI GRAĐANIN: E, Svetislav beše tako bezobraznog uzrasta, da je svoju mater uvek u laž uterivao. Zato ga i spremi sa sveta. (Svi se smeju).
DRUGI GRAĐANIN: Jest, zato! Ali ružno beše i od
SVETISLAVA: Carica kaže: ovo je moj sin, a njegove sede kose viču: laže! Ko će to trpeti?
PRVI GRAĐANIN: Hajdete, da pozdravimo našu mladu nevestu.
TREĆI GRAĐANIN: Da joj Bog da skoro novog muža!
SVI: Živela! (Odlaze).
NEŠKO: Čusmo li dobro?
ELTIMIR: Bog i moja duša, poludeo čovek!
NEŠKO: Šta sad misliš, kneže?
ELTIMIR: Otoič mi reče da će je oterati, a sad ovo čudo. Ako mu je do šale, neka je tera u šumi, gde je do sada bio; ali u našoj zemlji Boga mi neće.
NEŠKO: Valjda je trebalo i nas zapitati, kad je baš naumio.
ELTIMIR: Krvnicu da gledam očima, koja mi je decu ubila i ženu upropastila — pre ću si oči iskopati !
NEŠKO: Najveća je nesreća što je Lahan tvrd na reči.
ELTIMIR: Šta mi je do toga? U nevolji složiću se i s Tatarima.
NEŠKO: Danas ga je sklonila da je uzme za ženu, a sutra da joj carsku vlast preda.
ELTIMIR: Ne, što rekoh u vatri, sad hladnokrvno hoću da se toga latimo. S Tatarima sojuz, pa kraj.
NEŠKO: Ali kako, kad mir traže?
ELTIMIR: Traže iz nevolje a ne što im je milo. Njin je poslanik ovde, hajde da se razgovorimo. Čim razabere da zemlja ne drži s carem, videćeš kako će vetar duvati.
NEŠKO: Mnogo mećemo na kocku.
ELTIMIR: Da poginem, pa ne marim, samo mi neće krvnica gospodariti.
NEŠKO: Ne bi l' dobro bilo da se s Lahanom još jedanput razgovorimo.
ELTIMIR: Ko hoće da se razgovara neka ide; ja jedan neću. Kad je njemu pretežnija Marija, nego mi svi, on se zna. Hajde! (Odvuče ga).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|