Ланци/7

ЧИН ПРВИ

Појава седма

ПОЈАВА СЕДМА

ЂУРЂЕВИЋКА и СОФИЈА
(Куцање на вратима.)

СОФИЈА: Слободно.
ЂУРЂЕВИЋКА: Добар дан, госпођо. А видим, у кући вам весело. Ако, ако.
СОФИЈА (рукује се с њом): Добар дан. Извол’те. (Показује столицу.) Младеж мало...
ЂУРЂЕВИЋКА: Ако, ако. Нека их док су млади, а после... (Махне руком.) Кад буду у нашим годинама, неће тако. Не знају они још како је данас тешко живети, госпођо моја. (Седа.) Видим их како сам ушла у авлију; веселе се испод ораха. Кад се човек сети младости... (Брзо) А гле, ви имате нов ћилим.
СОФИЈА (седа): Није нов, него сам га донела из оне друге собе.
ЂУРЂЕВИЋКА (раскомоћује се): Заморила сам се журећи.
СОФИЈА: Али на минут сте тачни. Сад баш изби четири.
ЂУРЂЕВИЋКА: А што се сата тиче, то је тачно. Ја кад кажем, пунктум сам тамо где треба.(Разгледа по соби.) Боже, боже, како је све ту уређено, па чисто. Е, у овакој би кући смео човек да се забатрга као госпођа Јовановићка код мене. А нисам вам ни причала. Знате шта је радила? Улази жена у собу, па се забатргала на ћилим. А знам ја шта је. Дигла ногом ћилим да види има ли испод њега прашине.
СОФИЈА: Боже, боже, чудна света.
ЂУРЂЕВИЋКА: Е, не знате ви каква света има. Замислите ви, Павловићка госпођа, што кажу, па знате каква је? О мојој слави, светом Николи, тражи да види мој летњи шешир. Молим вас лепо, о светом Николи летњи шешир! А то је само зато да види има ли на кутији прашине. А знате шта сам јој ја рекла? »Не носим ја пет година један шешир; ја сам га већ поклонила.« А сви гости се насмејаше. Знају да она прекраја један исти шешир већ пет година. А није да нема новаца, даје јој муж, него... није лепо износити. То вам је читав роман! Да- богме. Нису, госпођо, сви као ви. Ви сами и оперете и избришете.
СОФИЈА: Па мора се, госпођо.
ЂУРЂЕВИЋКА: А знам ја једну кућу. Мати и три ћерке... Како се оно зову... та де, знате их... (Сећа се.) Оне што су некад становале до мене. О, како се, врага, зову? Е баш не могу да се сетим. Три ћерке, могле би се све три у један дан удати. Тје, али ви нисте дигли Београд на главу... а она вам ово, па оно, па кермес... Кад је мене и вас неко видео у ка- фани? Још мене и којекако — због мужа. Незгодно сам човек да иде. Шта ће му рећи? »Потукао се са женом.« И онако вам свет воли да води туђу бригу. Да, овај... ја им баш рекох, тим девојчу- рама: »Тако се неће кућа скућити...« Јао, кад вам се обрецнуше на мене. Таква сам, па оваква сам, те, не знам, у свачију сам кујну завирила, свачији ручак посолила... Јао, јао. А ја им нисам остала дужна. »Каква сам да сам«, рекох, »не стидим се у кућу никога позвати. Кртица сам. Нисам«, рекох, »као ваша мати, што лаже мужа да све сама ради, а овамо се боји да не дође муж ’у невреме’, па да затекне жену из комшилука како ради«.
СОФИЈА: Боже мој.
ЂУРЂЕВИЋКА: Дабо’ме. Не ради ништа, а муж хоће ред. Право има. Па онда, крити од мужа, па плаћај жену, а он нека крије од тебе. Лепо, богами. Е, али су зато и поцуцале. Нико их неће... Кад сам се ја удавала, то је била спрема, а шта оне имају? Сам муж ми је причао: »Многе девојке сам гледао, али такве спреме не видех.« А оне? Живи вам тај свет без рачуна. Троши се где не треба, а где треба, ту се штеди. Чај се по три пута прекувава, лонче од кафе никад се и не пере. Каже: »Слађа је.« Није, него јој жао да баци оно мало кафе. Ни честитих чарапа немају. Њих три носе један жипон.
СОФИЈА: Па знате... Ко зна? Ако се нема.
ЂУРЂЕВИЋКА: А није то, госпођо моја, да се нема, него се не зна, не уме. Тако вам је то код нас. Све то учи неке школе, па је после ђаво од тетке.
СОФИЈА (Хоће нешто да каже, али Ђурђевићка не опажа.)
ЂУРЂЕВИЋКА: Имам ја познатих још каквих партија, па не знају ни шта је то високоученост ни љубав. Знам ја једну. Зна вам та и да скува и да опере. Учила је клавир, па јој се не допада. Зар мора баш сви- рати? Празан трбух не воли музику. Па дечје пелене... Учила је и француски, па јој не иде од руке. А и шта ће јој? Муж, ако треба француски, неће од ње тражити савете... (Све то она говори брзо, скачући с предмета на предмет, не довршавајући реченице, правећи погрешке сваки час.)
СОФИЈА (у незгодном положају): Па опет, знате, госпођо, нема смисла — треба и жена да буде образована. Не мислим ја...
ЂУРЂЕВИЋКА (мења тон): Е, друго сте ви, рецимо. Господин Стева зна француски, па зна какву ће књигу дати детету да чита. Али оне, оне што не знају, а овамо хоће да воспитају кћери француским књигама. А слушала сам ја: све су вам француске књиге неморалне. Ја само кад чујем да се у позоришту даје неки француски комад, бежим три дана...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.