Lanci/7

ČIN PRVI

Pojava sedma

POJAVA SEDMA

ĐURĐEVIĆKA i SOFIJA
(Kucanje na vratima.)

SOFIJA: Slobodno.
ĐURĐEVIĆKA: Dobar dan, gospođo. A vidim, u kući vam veselo. Ako, ako.
SOFIJA (rukuje se s njom): Dobar dan. Izvol’te. (Pokazuje stolicu.) Mladež malo...
ĐURĐEVIĆKA: Ako, ako. Neka ih dok su mladi, a posle... (Mahne rukom.) Kad budu u našim godinama, neće tako. Ne znaju oni još kako je danas teško živeti, gospođo moja. (Seda.) Vidim ih kako sam ušla u avliju; vesele se ispod oraha. Kad se čovek seti mladosti... (Brzo) A gle, vi imate nov ćilim.
SOFIJA (seda): Nije nov, nego sam ga donela iz one druge sobe.
ĐURĐEVIĆKA (raskomoćuje se): Zamorila sam se žureći.
SOFIJA: Ali na minut ste tačni. Sad baš izbi četiri.
ĐURĐEVIĆKA: A što se sata tiče, to je tačno. Ja kad kažem, punktum sam tamo gde treba.(Razgleda po sobi.) Bože, bože, kako je sve tu uređeno, pa čisto. E, u ovakoj bi kući smeo čovek da se zabatrga kao gospođa Jovanovićka kod mene. A nisam vam ni pričala. Znate šta je radila? Ulazi žena u sobu, pa se zabatrgala na ćilim. A znam ja šta je. Digla nogom ćilim da vidi ima li ispod njega prašine.
SOFIJA: Bože, bože, čudna sveta.
ĐURĐEVIĆKA: E, ne znate vi kakva sveta ima. Zamislite vi, Pavlovićka gospođa, što kažu, pa znate kakva je? O mojoj slavi, svetom Nikoli, traži da vidi moj letnji šešir. Molim vas lepo, o svetom Nikoli letnji šešir! A to je samo zato da vidi ima li na kutiji prašine. A znate šta sam joj ja rekla? »Ne nosim ja pet godina jedan šešir; ja sam ga već poklonila.« A svi gosti se nasmejaše. Znaju da ona prekraja jedan isti šešir već pet godina. A nije da nema novaca, daje joj muž, nego... nije lepo iznositi. To vam je čitav roman! Da- bogme. Nisu, gospođo, svi kao vi. Vi sami i operete i izbrišete.
SOFIJA: Pa mora se, gospođo.
ĐURĐEVIĆKA: A znam ja jednu kuću. Mati i tri ćerke... Kako se ono zovu... ta de, znate ih... (Seća se.) One što su nekad stanovale do mene. O, kako se, vraga, zovu? E baš ne mogu da se setim. Tri ćerke, mogle bi se sve tri u jedan dan udati. Tje, ali vi niste digli Beograd na glavu... a ona vam ovo, pa ono, pa kermes... Kad je mene i vas neko video u ka- fani? Još mene i kojekako — zbog muža. Nezgodno sam čovek da ide. Šta će mu reći? »Potukao se sa ženom.« I onako vam svet voli da vodi tuđu brigu. Da, ovaj... ja im baš rekoh, tim devojču- rama: »Tako se neće kuća skućiti...« Jao, kad vam se obrecnuše na mene. Takva sam, pa ovakva sam, te, ne znam, u svačiju sam kujnu zavirila, svačiji ručak posolila... Jao, jao. A ja im nisam ostala dužna. »Kakva sam da sam«, rekoh, »ne stidim se u kuću nikoga pozvati. Krtica sam. Nisam«, rekoh, »kao vaša mati, što laže muža da sve sama radi, a ovamo se boji da ne dođe muž ’u nevreme’, pa da zatekne ženu iz komšiluka kako radi«.
SOFIJA: Bože moj.
ĐURĐEVIĆKA: Dabo’me. Ne radi ništa, a muž hoće red. Pravo ima. Pa onda, kriti od muža, pa plaćaj ženu, a on neka krije od tebe. Lepo, bogami. E, ali su zato i pocucale. Niko ih neće... Kad sam se ja udavala, to je bila sprema, a šta one imaju? Sam muž mi je pričao: »Mnoge devojke sam gledao, ali takve spreme ne videh.« A one? Živi vam taj svet bez računa. Troši se gde ne treba, a gde treba, tu se štedi. Čaj se po tri puta prekuvava, lonče od kafe nikad se i ne pere. Kaže: »Slađa je.« Nije, nego joj žao da baci ono malo kafe. Ni čestitih čarapa nemaju. Njih tri nose jedan žipon.
SOFIJA: Pa znate... Ko zna? Ako se nema.
ĐURĐEVIĆKA: A nije to, gospođo moja, da se nema, nego se ne zna, ne ume. Tako vam je to kod nas. Sve to uči neke škole, pa je posle đavo od tetke.
SOFIJA (Hoće nešto da kaže, ali Đurđevićka ne opaža.)
ĐURĐEVIĆKA: Imam ja poznatih još kakvih partija, pa ne znaju ni šta je to visokoučenost ni ljubav. Znam ja jednu. Zna vam ta i da skuva i da opere. Učila je klavir, pa joj se ne dopada. Zar mora baš svi- rati? Prazan trbuh ne voli muziku. Pa dečje pelene... Učila je i francuski, pa joj ne ide od ruke. A i šta će joj? Muž, ako treba francuski, neće od nje tražiti savete... (Sve to ona govori brzo, skačući s predmeta na predmet, ne dovršavajući rečenice, praveći pogreške svaki čas.)
SOFIJA (u nezgodnom položaju): Pa opet, znate, gospođo, nema smisla — treba i žena da bude obrazovana. Ne mislim ja...
ĐURĐEVIĆKA (menja ton): E, drugo ste vi, recimo. Gospodin Steva zna francuski, pa zna kakvu će knjigu dati detetu da čita. Ali one, one što ne znaju, a ovamo hoće da vospitaju kćeri francuskim knjigama. A slušala sam ja: sve su vam francuske knjige nemoralne. Ja samo kad čujem da se u pozorištu daje neki francuski komad, bežim tri dana...

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.