Лали
| Лали Писац: Јован Пачић |
Од рубина и опала
Блистајушча цвета лала.
Завистнице њу не гледу,
Сагнуле су главе, бледу
Покрај лале.
Ружо, криј се ти размазна
И понизи безобразна,
Смерностију холу саму
Љубичицу сад у таму
Мећу лале.
Љубичица, ниска, стидна,
Јест у трави једва видна,
Витком и на танком струку
Наша прса, нашу руку
Дичи лала.
Никто ружу мож’ узети
Њу да трње не освети;
„Берите ме безопасно!” —
Вели сваком цвеће красно,
Кротка лала.
Как’ усудит могу себе,
Несравнимо цвеће, тебе,
Руком скврном откинути,
Цвет красоте прекинути
Дивне? Лало!
Време љутим таре краком
Све лепоте под облаком;
Бесмртије бози стекли
Тако лепом кад те рекли
Постат, лало!
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 150-151
|