Лажа и Паралажа/8

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

8
◄   7 Дејство прво 9   ►
8.

АЛЕКСА и ЈЕЛИЦА


АЛЕКСА: Господична, ја би желио да ми је ваш господин отац дозволио непрестано код вас пребивати.

ЈЕЛИЦА: О, молим, господин барон, а да л’ би могла моја радост већа бити него с таквим господином унтерхалтовати се, који је тако учен и белезен. Ја се дивим вашем разуму.

АЛЕКСА: Како, што се сродства тиче? Мени је довољно ако сам вам услугу у чему учинио.

ЈЕЛИЦА: Право да вам кажем, ја се радујем што се тако размимоишао.

АЛЕКСА: О, молим, за вас и није ма гди обитавати. Ја се чудим да сте се могли рјешити овде пребивати.

ЈЕЛИЦА: Само ми је жао што ми је прстен код тога несуђеника, кога ентберовати не могу, јер ме је мати на смрти заклела да се без њега не венчавам. Знам да ће мој татица имати доста посла, јер

су вам овде људи одвећ пебелхафт.

АЛЕКСА: О, молим, они и не могу љубов благородно чувствовати.

ЈЕЛИЦА: Натирлих. Овде што сам читала како је једна принцеса једног хелда љубила, то је била љубов.

АЛЕКСА: Всјачески! Но ту треба изображено сердце, које ће тако чувствовати; при том и женска персона мора бити особити качества, особити својства, и врлине духа и тјела, која ће моћи такову

љубов у сердцу каквог младића возбудити. Ја с моје стране умствујем да би дражест вашега лица све проче љепоте помрачила.

ЈЕЛИЦА: Ви ме застиђујете.

АЛЕКСА: Мислите ли ви да је ово само празнословни комплимент? О, не тако, ангелскаја господична, увјерите се самим дјелом. Ја сам од благородног баронског покољенија, ја сам месечку краљицу

презрео и одбацио, за које се потом живота лишила. И ко ће противу судбнне? данас би срећним себе цјенио, кад би искусио да ме искрено љубите. Ви сте мене стрелом ујазвили, коју никакови балзам

залечити не може; ви сте ме обајателном дражестију вашом тако опчинили, да не чувствујем ни шта сам ни гдје сам. (Увати је за руку.) Чујте, ангелска господична, глас вашег вјечитог роба: Ја вас

смертно љубим!

ЈЕЛИЦА: Ах, Gott! Welche Entzückung!

АЛЕКСА (клекне): Љубим више него благородство моје, него сво благо сокровишча мојего.

ЈЕЛИЦА: Ах, боже, како је одговорила Амалија кад је Мор пред њом клечао?

АЛЕКСА: Није Мор оно осјећао што ја чувствујем, нит је могла Амалија тако љубов побудити као што сте ви мени.

ЈЕЛИЦА (диже га): Молим, господине, устајте!

АЛЕКСА: Не, овде допустите ми код ногу ваши умрети или рјешителни глас чути.

ЈЕЛИЦА: Ја сам сасвим gеrühгt: но, молим, устајте, може ми откуд отац доћи; а он је чудан човек.

АЛЕКСА: Слатка моја господична, ја вас крилом Амора заклињем: љубите ли ме искрено?

ЈЕЛИЦА: О, молим, Лидија је само ћутећи потврдила да Лаузуса љуби; тако исто и ја љубим.

АЛЕКСА (ђипи горе и увати је за руку): Ви мене љубите? О, бози, помозите ми да моја чувства изразим. (Пољуби је у руку.) Аморова стрела нека ме ујазви, нека ми сердце ишчупа и на

поруганије всјех истинољубјашчих преда, ако заклетву порушим!

ЈЕЛИЦА: И ја то исто ћутећи бештетигујем.

АЛЕКСА: О, небо, о, судбино! Како су путови твоји недостижими! Одбацио сам више од три стотине партија, дошо сам у ово мјесто, гди нисам мислио што друго наћи кромје одмора од путешествија. И

какав ангел указа ми се изненада! Како ме занесе, какву ми срећу донесе! Може ли бити већега шчастија него од таковога ангела љубљен бити?

ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја се не стидим казати да сам готова и пред олтаром моју љубов потврдити; тако је и Цораида казала свом љубимцу; но само то молим да се у Беч преселимо.

АЛЕКСА: Шта у Беч? Цјелу Европу морате обићи, да се сви диве вашој љепоти и преизрјадним дарованијама. Водићу вас најпосле и у Месец, нека види краљица да је вредно било њену руку одбацити

оваковог ангела ради.

ЈЕЛИЦА: Зар није умрла?

АЛЕКСА: Кад ви дођете, мора проживити да наново од муке умре.

ЈЕЛИЦА: Ја ћу мога татицу намолити да ме за вас дâ, као што је Цулима свога оца намолила. Само му немојте казивати да ћемо горе полазити, јер он за те ствари слабо мари, па нам неће допустити.

АЛЕКСА: О, докле само види изворе моји прихода, мислим да неће имати шта млого примјечавати, но јошт ће му бити мило да његова кћи при тако великом богатству свет у удивленије поставља... Само

ако иначе буде његова воља.

ЈЕЛИЦА: Ја нећу поћи за другог макар шта радили са мном; јер је обично у романима да љубовници најпре страдају, пак после да се узму; иначе готови су живот себи окончати.

АЛЕКСА: Ви весма благородно чувствујете; и ја би волио десет пута умрети, него да вас се лишим. Но засада доста, ево ми бединтера.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.