Лажа и Паралажа/18
- 6.
МИТА, ПРЕЂАШЊИ
МИТА (за себе): Ког врага, нашла га је.
МАРИЈА: Ево, и овај је с њим заједно око мене облетао; сад ме неће ни он познати.
МИТА: Ја? Господин барон, тко је ова персона?
АЛЕКСА: Остави је, молим те, девојка сишла с ума, пак говори и сама не зна шта.
МАРИЈА: Није ли ово Мита, који ми је сваки дан говорио како је Алекса добар младић, и како ћу с њиме срећна бити?
МИТА: А, сад знам. Ова дјевица умствује да би добро било постати супругом барона Голића. Хм! Густ није рђав, и господин барон научени су на овакова појавленија. Знате ли, господин барон, ону девојку у Америки? На силу оће да је с бароном Голићем венчана, и плаче што неће да је призна за супругу. План је заиста леп, и не замерите ми, ваше сијателство, сад ћу и ја почети тражити баронесе; може бити да ће се наћи каква која ће ми веровати, као ви овој персони.
АЛЕКСА: Ха, ха, ха! Ти добро говориш, Димитрије.
МАРИЈА: О, зољо, кад се јошт смејати можеш! Тешко, тешко мени, али тешко и овој доброј девојки, у какве је руке пала!
МИТА: А, ово је много! Господин барон, можете ли то отрпити?
АЛЕКСА: От безумних мора се свашта терпити.
МАРКО: Ћерко, ти срамотиш мога зета.
МАРИЈА: Лажу који се издаје за барона.
ЈЕЛИЦА: Daѕ іѕt zu vіel!
МАРКО: Узми се ти на ум!
МИТА: Знаш ли ти, безобразницо, ком тако говориш?
МАРИЈА: Лажи и паралажи.
АЛЕКСА: Шта је толико трпите? Напоље с њом!
МИТА (шчепа је за руку): Напоље!
МАРКО: Станте малко, станте; ето и Батића.
АЛЕКСА (на страни): Тај ми јошт треба!
|