ЛОРД ТОМА и ЛЕПА АНА

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЛОРД ТОМА и ЛЕПА АНА
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




ЛОРД ТОМА и ЛЕПА АНА
       (Шкотска балада)

Млади Тома, лепа Ана
Сеђаху на брегу горе,
Мека нојца, поветарац
Слушао им слатке зборе.

Нашали се младо момче,
Као да је сред весеља:
„Ја се никад женит' нећу
Без савета пријатеља!“

„Убрисаћу горке сузе,
Угушићу уздисаје,
Ал за момка овакога
Још се Ана не удаје!“

У дворови праотаца
На колену Томе клечи,
Те зловарној својој мајци
Овакове рече речи:

„Дође доба, мајко моја,
Да савеза дајеш мени,
Е озбиљна ствар је врло
Твој би синак да се жени!“

Вели њему злобна мајка:
,Лепота је ко и цвеће,
До лепоте лепа Ана
Донети ти ништа не ће.

А богата дева смеђа
Донеће ти сребра, злата:
Градова јој ваља бисер,
Што га носи око врата!'

Пита Тома браћу своју:
,Саветујте браћо мени,
Е озбиљна ствар је врло
Ваш би братац да се жени!'

„Заборави, брате, Ану,
Лепа Ана сирота је,
А поносна мома смеђа
Товаром ти блага даје!“

Вели Тома сеји својој:
„О "саветуј, сестро, мени,
Е озбиљна ствар јо врло
Твој би братац да се жени!“

Одговара сестра верна:
„Ану узми, драги брате,
Ако не ћеш да те после
Невоље и јади прате!“

Тако сестра... али Тома
Не хтеде ју послушати,
Већ он лудо 'нако чини
Као што му рече мати.

...Нојца прође, млада зора
На истоку тек да плане
Кад бабајко лепе Ане
Пред постељу њојзи стане.

„Пробуди се, ћери моја,
Устај луче моје бело,
Од скерлета и од свиле
Покрој себи сад одело.

Па одлази светој цркви,
Боно чедо старог тате,
Да невесту, ђувегију,
Да господске видиш свате!“

Зове Ана собарице:
„Да лепо ме очешљајте
И свечано од кумаша
Сад на мене руво дајте!

У косу ми удените
Два љиљана нежна, бледа
И пупољак с којег није
Још лепирак пио меда!“

На девојци кумаш, свила,
Пупољак у густој коси...
Лети коњиц као ветар
Што девојку цркви носи.

Коњицу су око врата
Биљур — звона намештена:
Звона звече... земља тутњи...
Са коњица лети пена.

За девојком двапут дванаест
Младих дева и момака
Као звезде златокосе
Кад изађу из облака.

Кад до цркве дође Ана
Пред црквом на камен седе,
А кићени светли свати
На дивотну цуру гледе.

Кад у цркву ступи мома
Сва се сјајом заблистала
Као да је рујна зора
Са истока доле пала.

И баш поред лепе Ане
Седе нева младог лорда,
Невеста је дивног стаса
Невеста је чудо горда.

Нежно лице лепе Ане
Као чисто сунце сија...
Не зна Тома да ј' у цркви
Не зна да је ђувегија.

У шуваци младог лорда
Цветак беше расцветани,
Пољуби га, те га спусти
У криоце лепој Ани.

Онда рече горда нева
Што је поред Ане села:
„У ђулси се ваљда мијеш
Те си тако лепа, бела!“

„Ја никакве ђулсе немам
Ја се чистом водом мијем:
А од тебе што сам лепша
Морам, ево да се смијем!“

Тргну нева оштра ножа,
Бесно викну: „путуј, гаде!“
Бедна жртва пусте злобе
Над мрамором мртва паде.

Плану Тома као муња
Димискија севну ђорда...
Крај голуба гавран паде
Поред Ане нева горда.

„Сад остани за навеки
Поред мене, жељо жива!“
Викну Тома, те удара
Себе у сред срца жива.

...Саранише двоје млади
Окићени, светли свати:
Над гробом им још и сада
Зелен крин и ружа цвати.

Крин се око руже вије,
Ружа њему миром мири...
Ко би рек'о, да су негда
Девојка и момак били!




Извор[уреди]

  • Одабране песме Мите Поповића, 1874., Накладом књижаре браће Јовановића у Панчеву, стр. 55-60.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.