LORD TOMA i LEPA ANA
(Škotska balada)
Mladi Toma, lepa Ana
Seđahu na bregu gore,
Meka nojca, povetarac
Slušao im slatke zbore.
Našali se mlado momče,
Kao da je sred veselja:
„Ja se nikad ženit' neću
Bez saveta prijatelja!“
„Ubrisaću gorke suze,
Ugušiću uzdisaje,
Al za momka ovakoga
Još se Ana ne udaje!“
U dvorovi praotaca
Na kolenu Tome kleči,
Te zlovarnoj svojoj majci
Ovakove reče reči:
„Dođe doba, majko moja,
Da saveza daješ meni,
E ozbiljna stvar je vrlo
Tvoj bi sinak da se ženi!“
Veli njemu zlobna majka:
,Lepota je ko i cveće,
Do lepote lepa Ana
Doneti ti ništa ne će.
A bogata deva smeđa
Doneće ti srebra, zlata:
Gradova joj valja biser,
Što ga nosi oko vrata!'
Pita Toma braću svoju:
,Savetujte braćo meni,
E ozbiljna stvar je vrlo
Vaš bi bratac da se ženi!'
„Zaboravi, brate, Anu,
Lepa Ana sirota je,
A ponosna moma smeđa
Tovarom ti blaga daje!“
Veli Toma seji svojoj:
„O "savetuj, sestro, meni,
E ozbiljna stvar jo vrlo
Tvoj bi bratac da se ženi!“
Odgovara sestra verna:
„Anu uzmi, dragi brate,
Ako ne ćeš da te posle
Nevolje i jadi prate!“
Tako sestra... ali Toma
Ne htede ju poslušati,
Već on ludo 'nako čini
Kao što mu reče mati.
...Nojca prođe, mlada zora
Na istoku tek da plane
Kad babajko lepe Ane
Pred postelju njojzi stane.
„Probudi se, ćeri moja,
Ustaj luče moje belo,
Od skerleta i od svile
Pokroj sebi sad odelo.
Pa odlazi svetoj crkvi,
Bono čedo starog tate,
Da nevestu, đuvegiju,
Da gospodske vidiš svate!“
Zove Ana sobarice:
„Da lepo me očešljajte
I svečano od kumaša
Sad na mene ruvo dajte!
U kosu mi udenite
Dva ljiljana nežna, bleda
I pupoljak s kojeg nije
Još lepirak pio meda!“
Na devojci kumaš, svila,
Pupoljak u gustoj kosi...
Leti konjic kao vetar
Što devojku crkvi nosi.
Konjicu su oko vrata
Biljur — zvona nameštena:
Zvona zveče... zemlja tutnji...
Sa konjica leti pena.
Za devojkom dvaput dvanaest
Mladih deva i momaka
Kao zvezde zlatokose
Kad izađu iz oblaka.
Kad do crkve dođe Ana
Pred crkvom na kamen sede,
A kićeni svetli svati
Na divotnu curu glede.
Kad u crkvu stupi moma
Sva se sjajom zablistala
Kao da je rujna zora
Sa istoka dole pala.
I baš pored lepe Ane
Sede neva mladog lorda,
Nevesta je divnog stasa
Nevesta je čudo gorda.
Nežno lice lepe Ane
Kao čisto sunce sija...
Ne zna Toma da j' u crkvi
Ne zna da je đuvegija.
U šuvaci mladog lorda
Cvetak beše rascvetani,
Poljubi ga, te ga spusti
U krioce lepoj Ani.
Onda reče gorda neva
Što je pored Ane sela:
„U đulsi se valjda miješ
Te si tako lepa, bela!“
„Ja nikakve đulse nemam
Ja se čistom vodom mijem:
A od tebe što sam lepša
Moram, evo da se smijem!“
Trgnu neva oštra noža,
Besno viknu: „putuj, gade!“
Bedna žrtva puste zlobe
Nad mramorom mrtva pade.
Planu Toma kao munja
Dimiskija sevnu đorda...
Kraj goluba gavran pade
Pored Ane neva gorda.
„Sad ostani za naveki
Pored mene, željo živa!“
Viknu Toma, te udara
Sebe u sred srca živa.
...Saraniše dvoje mladi
Okićeni, svetli svati:
Nad grobom im još i sada
Zelen krin i ruža cvati.
Krin se oko ruže vije,
Ruža njemu mirom miri...
Ko bi rek'o, da su negda
Devojka i momak bili!
