К полневу се сунце приближаше,
Краљ с краљицом за обед сидаше,
Краљу слуге рујним вином служе,
А краљици Барбара дивојка.
Прид краљем је вина понестало, 5
Он говори Барбари дивојки:
„Ај, Барбаро, хрватска дивојко,
Наточи ми злату купу вина,
Подај ми ју билима рукама,
А спроводи чрнима очима!" 10
Барбара је краљу говорила:
„Не смим, краљу, бојим се краљице!"
„Дај, Барбаро, не бој се краљице!"
Барбари се с мањим не могаше,
Наточила злату купу вина, 15
Подала ју билима рукама,
Спроводила чрнима очима.
Краљици се ј’ врло на жал дало,
Удри пљуском Барбару дивојку —
Како ју је мило ударила, 20
Оба су јој ока искочила.
Цвили јадна Барбара дивојка,
А тиши ју краљица госпоја:
„Не цвијели, Барбаро дивојко,
Дати ћу ти Белград покрај мора 25
И у њему четрдесцт кмета
И мојега синка јединога!"
Ал говори Барбара дивојка:
„Пројди ме се, краљице госпоје,
Што ће мени Белград покрај мора 30
Кад не видим по њему шетати,
Ни што ће ми твој синак једини
Кад не видим с њиме диванити!"
