Кћи Старине Новака (Николић)

Извор: Викизворник



Кћи Старине Новака

Завади се звездица Даница,
Са Даницом звездом преодницом.
Aл' беседи звезда преодница:
„Ој Данице, једна прележнице!
Ти прележа, а ја ти обиђе, 5
Ја обиђе земљу и градове,
Па је дође Старину Новаку;
Старини ред на цареву војску,
Сутра треба на цареву војску,
У Новака мушке главе нема, 10
Окром једна мезимица Јана,
Па се отац шњоме нашалио:
„Аој Јано, моје чедо драго!
Да си откуд баби мушка глава,
Сад би свога одменула бабу, 15
Сутра б' ишла на цареву војску.“
Кад је Јана речи саслушала,
Па се Јани на то ражалило,
Шта говори њојзи мили баба,
Скочи Јана ка' оно помамна, 20
Она баца ђерђев и преслицу,
Па узима бабина кулаша,
Па беседи бабином кулашу:
„Ој кулашу, аој добро моје!
Валда'ш моћи с' мном војевати. 25
Ти си мушко, ја ћу бити женско,
Што не знадем ти ћеш показати;
Мој је бабо тебе изучио,
Тебе баба, а ти ћеш менека,
Бог ће дати, па ће добро бити 30
Бог ће дати, крсно име моје,
Ја ћу свога одменути бабу.“
Па узима бабино оружје,
Она иде на цареву војску.
Колико је војска угледала, 35
Толико је даље маширала,
И овако војска говорила:
„Боже мили, да чудна јунака!
За хајдука Старину Новака.“
Кад то смотри Краљевићу Марко, 40
Брзо иде своме белом двору,
Па беседи својој старој мајки:
„Бога теби, моја стара мајко!
Један јунак, што на војску дође,
За хајдука Старину Новака, 45
Чини ми се да је женска глава!?“
Ал' је мајка научила Марка:
„Чедо моје, Краљевићу Марко!
Води војску на нове пазаре,
Војски подај олов' и кремене, 50
Њојзи подај ђерђев и преслицу.
Ако л' буде, сине, женска глава,
На то ће се прво преварити.“
То је Марко послушао мајку;
Натраг оде на цареву војску, 55
Кад је отш'о на цареву војску,
Води војску на нове пазаре
Даје војски олов' и кремена,
А јунаку ђерђев и преслицу.
Па то јунак не ће ни да гледи, 60
Баци јунак ђерђев и преслицу,
Баци јунак канда се помами,
Па узима олов' и кремена;
Кад увиди Краљевићу Марко,
Да се на то преварити не ће, 65
Брзо иде опет својој мајки,
Па беседи својој старој мајки:
„Ој старице моја мила мајко!
Што си рекла то сам савршио,
Али јунак на то и не гледи, 70
Баци јунак ђерђев и преслицу,
Па узима олов' и кремена.“
Опет мајка научила Марка:
„Чедо моје, Краљевићу Марко!
Лако ћеш је ти познати брајко, 75
Ако буде јунак женска глава,
Води војску на воду Ситницу,
Ако буде јунак женска глава,
Не ће смети ни до воде доћи
А камо ли на воду наићи.“ 80
То је Марко послушао мајке.
Брзо оде на цареву војску,
Па је води на воду Ситницу.
Није војска с коња силазила,
Али Јана воду препливала, 85
И на ову и на ону страну.
Војевала за девет година,
Ник' не знаде да је женска глава,
И очла је своме белом двору,
Заменула свога милог бабу. 90
Колико је баба угледао,
Толико је пред њу ишетао:
„Благо мени, ево мог војака,
Мог војака радосна му мајка!“
С коња ј' скида у косу је љуби: 95
„Аој Јано, моје чедо драго!
Лепо ће те удомити баба
Удомити у Будиме беле.
У Будиме на стеклен пенџере,
Ди се броји триста басамака. 100
Силно ћу ти благо поклонити,
Нек је твоме господару драго,
Жива била, па се удомила,
И у дому чедо задобила,
Па му деда коња поклонио, 105
Нит' ајана, нити зауздана!“



Напомене[уреди]

Глигорије А. Николић је сакупљач усмене књижевности из Срема. Његове две збирке издали су чувени новосадски књижари и штампари браћа Поповић. Преузели смо: „Кћи Старине Новака“ и „Арамбаша Раде и девет Сењана“.

Извор[уреди]

Глигорије Николић, „Српске народне песме“, Нови Сад, 1888.