Новак седи на Мироч-планину,
Новак седи притеза опанци,
тамо рани свога вранца коња;
зоб га зоби пребелом пшеницом,
и поји га вином из бисази, 5
откара га Петру албатину
оће Новак потков да му мења.
Плоче ставља од љута челика,
а јексери од сувога злата,
још му ковач гриву позлаћује 10
срмом жицом сребрном уздицом.
Проговара вранац коњ у њиску:
„Еј, Новаче, ти мој млад сејбијо,
да ли сам ти толико омрзнуо
па ме јутрос за пазар припремаш?" 15
Новак њему кроз гнев одговара:
„Е мој, вранче, мој рођени брате,
несам тебе за пазар спремио
већ нам треба на пут путовати
проз голему земљу србадијску; 20
јутрос мене ситна књига дође
од честита цара и Лазара -
абар дође од Косово поље,
нас су тамо Турци нападнули,
мора димо Турци да гонимо.“ 25
Коњ заљуља гриву валовиту
и понесе на себе јунака.
Кад су били на Тимок на воду,
али Тимок у крв огрезао:
буљук ваља овце старпланинске 30
нит на једну глава не стојаше.
Нагна коња и прегази воду
па ободе коња уз долину,
право оде у Косово поље.
Таман стиже и сабљу потеже, 35
грмну пушка из потаје тамне
погоди га у срце јуначко.
Вришти вранац до бога се чује
сас гриву му сенку начињује.
Певач, место записа и напомена
Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).
Референце
Извор
Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 99.
