Књажевска прокламација од 23. августа 1878.
МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ
Срби!
Ја сам вас 1. Декембра прошле године по други пут позвао на оружје: позвао сам вас овај пут не само у име ослобођења наше подјармљене браће, но и У ИМЕ НЕЗАВИСНОСТИ НАШЕ ДРАГЕ ОТАЧБИНЕ СРБИЈЕ.
Ма да се ви још не бесте одморили од тешке неравне борбе, коју први пут водисмо, у савезу са нашом црногорском браћом, против велике отоманске царевине; ма да се још не бесте ни опоравили од големих жртава, које тада поднесмо, — ви се ипак одазвасте позиву свога Владаоца, као достојни потомци својих славних предака.
Борећи се и против непријатеља, оружјем свагда, а бројем често надмоћнијег, и против љуте зиме, која тада владаше, ви освајасте јаке градове и непроходне кланце, које непријатељ беше посео. Савлађујући и људске и природне препреке, ви корачасте од једне победе другој. У том кратком времену од шест недеља дана, ви продресте брзином муње на Косово, где после пет стотина година би отпевана победна песма српска у тужној цркви Грачаници. Више хиљада непријатељских војника падаше у ваше руке, као и други многобројни трофеји: многе заставе непријатељске, око три стотине топова и више хиљада пушака најновије системе, поред неизмерне количине муниције свакога рода. У сјајном лету вашем требаше вам само још један корак напред, па да се српске победоносне заставе развију и у Приштини, Скопљу и Призрену, овим старим престоницама Немањића, но примирје закључено 19. Јануара ове године претече нас и заустави.
Вашим победоносним походом повесница српска би обогаћена новим сјајним листовима. Победна имена: Св. Никола, Бела Паланка, Пирот, Ниш, Грделица и Врања, остају да се вечно блистају у повесници, као звезде које ће даљном потомству осветљавати ваше врлине и показивати свету све што је кадар да изврши један мали народ, одушевљен патриотством, а вођен идејом слободе.
Нека вам је хвала пред Богом и људима, Моји дивни јунаци!
Благодарећи нашим племенитим жртвама, ми смо били срећни да видимо ослобођен знатан број наше подјармљене браће, да их видимо слободне, и да се с њима, сад први пут после Косова, братски загрлимо.
Ако сам ја 1. Декембра прошле године огласио да се прекидају везе у којима Србија не могаше даље остати БЕЗ СВОГ ПОНИЖЕЊА; ако сам ја тада васалство Србије прекинуо - ви сте, храбри борци српски, на бојном пољу потврдили да је Србија кадра да уђе у ред независних држава, да је кадра своју независност да извојује, и да, у исти мах, да јемства да ће је умети и бранити, ако затреба, и оружјем у руци.
Претходни Уговор мира, закључен пред зидовима цариградским 19. Фебруара у Св. Стевану, није ни Србију изгубио из вида. Веледушни Цар, који је слободу источних хришћана узео под своју моћну заштиту, обавезао је Отоманску Порту да се одрекне свога господства над Србијом.
1. Јуна, затим, састао се у Берлину Конгрес Великих Сила, који је коначно уредио питања покренута Св. Стеванским Уговором. Он је поново испитао српску ствар, коју је Мој Опуномоћени Министар Иностраних дела заступао са толико мудрости и патриотства да ми је дужност, овом приликом, изјавити му јавно своју признателност.
Уговор, потписан 1. Јула у Берлину Пуномоћницима Великих Сила, повратио је мир Истоку. Иако овај уговор није намирио све жеље српске, опет, према приликама у којима је ова велика међународна погодба утврђена, Србија има да буде захвална на високој благонаклоности Великих Сила.
Европа је признала Србији независност везавши је за један услов који сам ја примио вољан да га савесно испуним.
Европа је пристала да највећи део оних становника Старе Србије, које смо ми ослободили, остане с нама у државној заједници тако да је Србија сад увећана више него четвртином свога дојакошњега земљишта.
Блага, дакле, која сам Ја срећан да могу данас обзнанити Своме драгом Народу, то су: МИР, НЕЗАВИСНОСТ СРБИЈЕ и ОСЛОБОЂЕЊЕ једног знатног дела наше патничке браће.
Обезбеђени благодетима мира, примљени у ред независних држава, поткрепљени заједницом наших нових суграђана, заклоњени новим јаким границама — ми смо добили нову чврсту основу за повољан развитак.
Ми смо ове ресултате искупили скупим жртвама. Међу нама нема ни једног, који за њих није поднео осетних удара било у губитку својих најдражих, било у своме имању, било у своме здрављу; но иако је сваки од нас појединце сиромашнији но што је био пре рата, сви смо скупа и јачи и богатији.
Сви скупа имамо узрока, да будемо и задовољни и поносни. Ко је од нас преживео кризе и опасности, кроз које смо прошли, тај има права да живи у поносној свести да није узалуд живео; они пак јунаци, којима је суђено било да покривајући славом наше заставе, остану на пољу части и слободе, остаће да живе вечно у успомени захвалног потомства, да се славе у повесници источног препорођења.
Ми смо према њима већ извршили једну патриотску дужност, издавши на последнјој Скупштини Народној закон који достојно обезбеђује опстанак удовица и сирочади њихових, као и опстанак наших рањених који су за рад неспособни постали.
Од данас престаје ратно стање у Србији, а с њим престају и неке од оних особених мера, које је ратно стање изазвало, докле опет неке друге мере и даље остају, као потребне до потпуног прелаза у редовно стање.
Враћајући се пословима мира, имајмо на уму да су догађаји створили Србији нов положај. Ушавши у ред независних држава, Сербија је примила на себе много већу одговорност, како за своје спољашне одношаје, тако и за свој унутрашњи рад. Независна Србија мора бити сложна, озбиљна, мора у свим својим предузетцима ићи измереним корацима, како да се, с једне стране, потпуно користи својим драгоце-ним тековинама, а с друге стране, да сад више но икад обезбеди себи симпатије европских држава, које су нас примиле у своју средину. Споља мудри, а унутра чврсти одношаји - то су једини путеви, на којима може процветати НЕЗАВИСНА СРБИЈА.
Нека је Господ Бог узме под своје свемоћно закриље!
У Београду, 10. Августа 1878.
Извори
[уреди]- Српске новине, бр. 177 од четвртка 10. августа 1878, насловна страна.
- Дигитална Народна библиотека Србије
- Овај чланак или један његов део је преузет са сајта Српско наслеђе, са ове станице.
- Дозвола се може видети овде.
Види још
[уреди]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Обреновић IV, умро 1901, пре 123 године.
|