Куповина

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Куповина
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Куповина


     На авлији трка, журба, комешање међу чељадима. Сви се узвртили, сви као поплашени пролазе једно мимо друго, дозивају се, грде, обрецују. Емина-ханума носи преко руке велики, свилени пешкир, чије је ресе куцају по бедри; мали Хасан, син јој, носи тешки, шарени леђен; лијепа, чупава, Фата, насмијана и весела, трчи са великим ибриком у руци и малим, гаћастим голубом на рамену, сестра јој Златија поскакује за њом са великим чибуком, а, иза свих, стари, болешљиви субаша Хусо, стење носећи голему распаљену мангалу, на којој се руменио велики кахвени ибрик и по широком, округлом пелијешу њезину шаренили се филџани. Свако од њих као да се утркивало, надметало: ко ће прије стигнути, ко ће прије доћи старој, ћелавој и искривљеној шандуди, под којом је поносит и силан стајао главом домаћин куће: јуначки и горди Махмут-бег, и очекивао их. Још необучен потпуно, само у широким, бијелим гаћама и танкој ћерећели-кошуљи, — босоног, са малом бијелом капицом на глави и широким нанулама на ногама, стајао је он, љутит и мргодан, подбуо у лицу, и крупним, закрвављеним очима премјеравао час једно час друго, и као силом тражио узрока, да се на ма кога обрецне, да ма кога изгрди. Емина-ханума, као домаћица, још је имала највише смјелости, да му се прва јави, да га позове нек се умије. И тад се сви склепају око њега, опколе га, а свима дршћу руке од страха некаквога. Емина-ханума прихвати за ибрик да му полијева, и, док год он сафуни руке и лице, не смије нигдје у страну погледати, ни смије, готово, ни оком трепнути. Само пази да полије кад треба, да не закасни. Затим одмах хита и да му пешкир дода да се отаре. А Златија тога часа пожури са распаљеним чибуком и чим Махмут-бег сједне на траву и ноге прекрсти, одмах му га пружа, а Хусо точи кахву у филџан, и, старајући се да ни једну кап не пролије, приступа му, додаје... Пошто огпусти неколика дима и сркну неколико пута из филџама, Махмут-бег као да се поче по мало ведрити, стишавати се. Најприје их погледа све редом, како стоје испред њега мирни, смирени, скромни, са обореним главама и са рукама на појасу, као да очекују нове заповиједи огледа и макну мало десним брком, — осмјехну се. Затим сам наточи кахву у други филџан и понуди Емини-хануми. Ћутећи показа јој да и она сједне. И ћутећи обоје испијају кахву, срчу, а остали само стоје, стоје и гледају...
     — Хеее — отегну најпошље бег, пошто је и трећи филџан испио а другу лулу запалио. — Хеее... Јеси ли се смислила.
     — Шта? — тихо запита Емина-ханума и окрену се да га боље чује. — Шта?
     — Хоћемо ли дати Фату Мустафи Рашидову?... Иште је опет...
     Емина не одговори.
     — Мустафа је богато момче. И кршно, ваљано, добро.
     Емина ћути.
     — Не скита се, не троши...
     Нико не одговара.
     — Не пије, не игра.. Свега има.
     Лијепа, чупава Фата као да се скаменила, па не смије ни да дахне. Њу нити ко шта пита, нити што смије одговорити. Једино баци један уплашен поглед на мајку и као да с нестрпљењем очекиваше, шта ће она одговорити.
     Емина-ханума још је ћутала и као размишљала о нечему.
     — Шта ти је?... Што не говориш? — љутито се окоси Махмут-бег и стиснутом шаком удари по трави. — Шта је? А?...
     — Ја сам казала — понизно одговори ханума, гледајући у празан филџан и вртећи га међу прстима. — Рекла сам.
     — Ти, бива, више бегенишеш некаква Омера... Хм... Ти би да ти некакав Омер буде зет?..
     — Ја...
     — Омер није ништа — кратко откреса Махмут-бег и снажно гурну ногом у мангалу. — Он неваља ни паре...
     — Кршан је — додаде ханума тихо, скрушено.
     — И фукара, и нерадин.
     — Здрав је.
     — И скитница, летипас, лиска...
     — Поштен.
     — Кажу да пије, инати се, игра карата.
     Па узе једну сламку, преломи је и поче чистити нокте.
     — Мустафи ћемо је дати — рече одлучно и не гледајући жену. — Пара има, кршан, добар.... Што да је не дам?...
     Емина не одговори. Само дубоко уздахду и сузним очима погледа у Фату, која је блиједа и покуњена стајала као осуђеник какав и пригрливши голуба на прса, стезала га, миловала.
     — Дођи и пољуби ми руку! — осорно заповиједа Махмут-бег, пружајући јој руку.
     — Ти ћеш брже у своју кућу.
     Фата га пољуби.
     — Сритно нек ти буде!.. Пази: и у туђој кући не оцрни ми образа! Волим ти чути за мртав глас, него за црн образ!...
     Алка на вратима силно зациликта и сви се окренуше. Стари Хусо, онако слаб и немоћан брже-боље пође, потрча да отвори... Махмут-бег погледа по женскадији.
     — По звекету се позна да некакво мушко долази — рече сурово, мргодећи се. — Иђите!
     И све три женске за тили час разбјегоше се куд која, сакрише се у одајама. Бег остаде сам и, наднесавши шаку над очи, погледа ко је уљегао на врата.
     — Аах! — само што избаци зачуђено и малаксало спусти руку у крило. — Комшија!...
     У авлију је уљегао главом стари, мирни Ахмет-ага и лагано, тихо, не хитајући ишао право њему, Махмут-бегу. Ахмет-ага, који једини од свију комшија још му никад на посједак дошао није! — Он главом!...
     — Мехраба!
     — Мехраба! — поздравише један другога, учинивши и теменах, и избјегавајући да један другом отворено погледа у очи. Ахмег-агу као да бијаше напопао чудноват кашаљ, те непрестано окреће главу у страну и зачепља уста руком, а Махмут-бегу опет запело нешто у чибуку, па сврнуо лулу и збуњено почео чистити.
     Почивка.
     — Па како ћеиф? — први се ослободи Ахмет-ага да проговори, још помало кашљуцајући и једнако зачепљујући уста. — Како здравље, живот...
     — Добро је, шућур Алаху! — одговори Махмут-бег поносито и испрси се мало. — Добро!.. Шта ми фали?
     — Добро?
     Јес'... Имам свега. И јарани ми долазе сваки дан... Не заборављају ме...
     Ахмет-ага се осмјехну.
     — Ти знаш липо причати, па ти зато и долазе — рече. — Твоје приче и твоје оружје на гласу су у читаву шехеру.
     — Хусо!... Наточи кахву Ахмет-аги — весело узвикну Махмут-бег, па се одмах примакну комшијн и куцну га по рамену. — Шта? Зар и ти чуо за моје оружје? — запита веселије и продрма га. — Хоћеш ли да га видиш?... Шта?... Нема онаког оружја у десет царевина!...
     — И дица у шехеру причају како ти је читава соба окићена оружјем и веле да се и сад блиста ко да је у срму оковано.. — опет ће Ахмет-ага јаче и опет се осмјехну. — Чудо!
     — Хусо!... Хусо!... точи још једну! — кликну Махмут-бег одушевљено, а дошло му да загрли Ахмет-агу, да га свега ижљуби за тако пријатну похвалу. — Ја... Очув’о сам ја и одрж’о своје оружје, да ми ко јунаку кућу кити, — рече — а сви га остали дали и продали, па остали к’о жене.... Ех!...
     И као младић какав подиже се, скочи и брзо оде у своју собу. И наскоро се врати отуда са голом, кривом, срмом окованом сабљом у рукама, која се блистала према сунцу и засјењавала очи.
     — Погледај ми је! — узвикну задовољно замахујући њоме. — Погледај и реци: има ли још ико ’ваку сабљу... С њом сам ја и на Москова ишо и чуда починио!.. На једном мисту читав сам ред Москова, — а шесторица их били у реду, — посик’о... Само једном замахнуо и одма’ све шес’ глава одлетило, — толико је оштра!..
     Па измахну и сасијече једну-двије гранчице на шандуди, које се зауставише у Ахмет-агину крилу.
     — И на вукове сам једном удар’о с њоме — настави одмах, само да запријечи Ахмет-аги да он не би што проговорио и омео га. — На вукове усрид мркле ноћи, у гори Романији. И није то један, него двадесет вукова, па облетили и мене и мог доратаг да нас обојицу на комаде искидају и разнесу... И, на моју душу, да ти право кажем, ја се бијах и поплашио мало. Ама, буразеру, у дората срце соколово, па само што врисну јуначки и поче копитама око себе ударати и одавирати. Удара дорат, мајчин сине, па и не гађа друкчије него само у зубе. Како кога удара, тако лете варнице од три оке из зуба и засвитлише к’о фењери. У томе и ја кидох сабљу и почех ударати. Од двадес’ вукова начиних четерес’ половица. И да их бијаше још десет, хоћаше ми се сабља у рукама запалити и изгорити к’о свића, — толика се бијаше загријала и зажарила... Велим ти: нема ’ваке сабље ни у цара ниједнога!...
     Ахмет-ага дохвати из крила једну гранчицу шандудину и поче је ломити.
     — А би ли ти мени прод’о оне мале дућаниће у чаршији? — запита полако растежући, старајући се да како не увриједи и не наљути Махмут-бега. — Хоћеш ли?
     Махмут-бег застаде мало и погледа га.
     — Моје дућане? Да продам? — запита у чуду. — Ја?
     — Трибају ми... Баш ми трибају...
     — А знаш ли ти да је оно мени још од прандида остало? — отегну бег жешће и спусти сабљу. — Знаш ли?
     — Тешто — одговори Ахмет-ага мирно. — Шта то смета?
     — Они дућани носе наше име има сто година.
     — Стари су.
     — Не смета што су стари. Добри су.
     — Не носе ти кирије.
     Махмут-бег се испрси.
     — Не триба мени кирија! — откреса и гордо показа на кућу. — Имам ја пара и без кирија...
     — Ама.,.
     — Јок!.. Не дам их!.. — откреса Махмут-ага оштро и измахну сабљом. — Хоћу да стоје, и да свак зна да су моји... Вазда...
     Ахмет-ага се замисли мало
     — А ја, ето, хтио да их узмем — отегну лукаво — за момче једно. Хоће момче да ради, па му трибају дућани.
     Махмут-бег поглади бркове и приступи му.
     — А чије је момче? — запита радознало. — Је ли наше.
     — Тхее... Син је једног мог јарана — као небрижно одговори Ахмет-ага слегнувши раменима. — Кад му отац умро, оставио је у мене паре... „Кад ми дите стане на женидбу”, вели, „купи му дућан и подај му те паре нек унесе у радњу, у пос’о”...
     — Охо!... А колико би дао за дућан? — узвикну Махмут-бег изненада и погури се. — Колико?
     — Тхе... До четерес’ хиљада гроша... Толико отприлике...
     Махмут-бег сједе поред Ахмет-аге и прекрсти ноге.
     — Ама чије је то момче, дина ти? Чије? — запига брзо и поче се вртити. — Знам ли га ја?
     — Син је рахметли-Халил-аге — одговори Ахмет-ага тихо, иако забринуто. — Знаш ли га?
     — Омер!
     — Он.
     — И он би мог’о за дућане дати толико?
     — У мене су паре. Одмах да платим.
     — И, велиш, има још сермије.
     — Двапут толико.
     Махмут-бег почину и поче трљати браду.
     — Омер је, валахи, кршно момче — рече замишљено.
     — Добар.
     — И ваљан је, и згодан за посла!
     — Радиша и по.
     — И није скитница... Не пије, не игра се!
     — Никад.
     — А зенђилији је ето и од Мустафе Рашидова!
     — Двапут!..
     — Кршан је Омер!... Честит!... прогунђа Махмут-бег па опет устаде и поче ходати по авлији. — Златно момче!
     — Хоћеш ли му продати дућане? — отегну Ахмет-ага лукаво мјерећи га испод ока. — Хоћеш ли?
     — Ама... не знам... — поче муцати Махмут-бег а непрестано хода по авлији и нешто рачуна у себи. — Не знам! — узвикну јаче комешајући раменима. — Он... он ми Фату иште и ја га изабр’о за зета, а сад то... — дућани...
     Па нагло пође према собама и викну из гласа:
     — Емина... Емина!... Кажи Хуси нека оде по Омера, нека га одма зовне.
     И враћајући се Ахмет-аги мукло прогунђа:
     — Ја... Дућани су стари... И не носе никакве кирије... Ја...

Напомена[уреди]

  • Цртица је први пут објављена у Босанској вили (27/1912, 7, 100-103) и пренесена у збирку Комшије (Сарајево, 1912).

Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 322-329 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.