Kupovina

Kupovina Pisac: Svetozar Ćorović

Kupovina

     Na avliji trka, žurba, komešanje među čeljadima. Svi se uzvrtili, svi kao poplašeni prolaze jedno mimo drugo, dozivaju se, grde, obrecuju. Emina-hanuma nosi preko ruke veliki, svileni peškir, čije je rese kucaju po bedri; mali Hasan, sin joj, nosi teški, šareni leđen; lijepa, čupava, Fata, nasmijana i vesela, trči sa velikim ibrikom u ruci i malim, gaćastim golubom na ramenu, sestra joj Zlatija poskakuje za njom sa velikim čibukom, a, iza svih, stari, bolešljivi subaša Huso, stenje noseći golemu raspaljenu mangalu, na kojoj se rumenio veliki kahveni ibrik i po širokom, okruglom peliješu njezinu šarenili se fildžani. Svako od njih kao da se utrkivalo, nadmetalo: ko će prije stignuti, ko će prije doći staroj, ćelavoj i iskrivljenoj šandudi, pod kojom je ponosit i silan stajao glavom domaćin kuće: junački i gordi Mahmut-beg, i očekivao ih. Još neobučen potpuno, samo u širokim, bijelim gaćama i tankoj ćerećeli-košulji, — bosonog, sa malom bijelom kapicom na glavi i širokim nanulama na nogama, stajao je on, ljutit i mrgodan, podbuo u licu, i krupnim, zakrvavljenim očima premjeravao čas jedno čas drugo, i kao silom tražio uzroka, da se na ma koga obrecne, da ma koga izgrdi. Emina-hanuma, kao domaćica, još je imala najviše smjelosti, da mu se prva javi, da ga pozove nek se umije. I tad se svi sklepaju oko njega, opkole ga, a svima dršću ruke od straha nekakvoga. Emina-hanuma prihvati za ibrik da mu polijeva, i, dok god on safuni ruke i lice, ne smije nigdje u stranu pogledati, ni smije, gotovo, ni okom trepnuti. Samo pazi da polije kad treba, da ne zakasni. Zatim odmah hita i da mu peškir doda da se otare. A Zlatija toga časa požuri sa raspaljenim čibukom i čim Mahmut-beg sjedne na travu i noge prekrsti, odmah mu ga pruža, a Huso toči kahvu u fildžan, i, starajući se da ni jednu kap ne prolije, pristupa mu, dodaje... Pošto ogpusti nekolika dima i srknu nekoliko puta iz fildžama, Mahmut-beg kao da se poče po malo vedriti, stišavati se. Najprije ih pogleda sve redom, kako stoje ispred njega mirni, smireni, skromni, sa oborenim glavama i sa rukama na pojasu, kao da očekuju nove zapovijedi ogleda i maknu malo desnim brkom, — osmjehnu se. Zatim sam natoči kahvu u drugi fildžan i ponudi Emini-hanumi. Ćuteći pokaza joj da i ona sjedne. I ćuteći oboje ispijaju kahvu, srču, a ostali samo stoje, stoje i gledaju...
     — Heee — otegnu najpošlje beg, pošto je i treći fildžan ispio a drugu lulu zapalio. — Heee... Jesi li se smislila.
     — Šta? — tiho zapita Emina-hanuma i okrenu se da ga bolje čuje. — Šta?
     — Hoćemo li dati Fatu Mustafi Rašidovu?... Ište je opet...
     Emina ne odgovori.
     — Mustafa je bogato momče. I kršno, valjano, dobro.
     Emina ćuti.
     — Ne skita se, ne troši...
     Niko ne odgovara.
     — Ne pije, ne igra.. Svega ima.
     Lijepa, čupava Fata kao da se skamenila, pa ne smije ni da dahne. Nju niti ko šta pita, niti što smije odgovoriti. Jedino baci jedan uplašen pogled na majku i kao da s nestrpljenjem očekivaše, šta će ona odgovoriti.
     Emina-hanuma još je ćutala i kao razmišljala o nečemu.
     — Šta ti je?... Što ne govoriš? — ljutito se okosi Mahmut-beg i stisnutom šakom udari po travi. — Šta je? A?...
     — Ja sam kazala — ponizno odgovori hanuma, gledajući u prazan fildžan i vrteći ga među prstima. — Rekla sam.
     — Ti, biva, više begenišeš nekakva Omera... Hm... Ti bi da ti nekakav Omer bude zet?..
     — Ja...
     — Omer nije ništa — kratko otkresa Mahmut-beg i snažno gurnu nogom u mangalu. — On nevalja ni pare...
     — Kršan je — dodade hanuma tiho, skrušeno.
     — I fukara, i neradin.
     — Zdrav je.
     — I skitnica, letipas, liska...
     — Pošten.
     — Kažu da pije, inati se, igra karata.
     Pa uze jednu slamku, prelomi je i poče čistiti nokte.
     — Mustafi ćemo je dati — reče odlučno i ne gledajući ženu. — Para ima, kršan, dobar.... Što da je ne dam?...
     Emina ne odgovori. Samo duboko uzdahdu i suznim očima pogleda u Fatu, koja je blijeda i pokunjena stajala kao osuđenik kakav i prigrlivši goluba na prsa, stezala ga, milovala.
     — Dođi i poljubi mi ruku! — osorno zapovijeda Mahmut-beg, pružajući joj ruku.
     — Ti ćeš brže u svoju kuću.
     Fata ga poljubi.
     — Sritno nek ti bude!.. Pazi: i u tuđoj kući ne ocrni mi obraza! Volim ti čuti za mrtav glas, nego za crn obraz!...
     Alka na vratima silno zacilikta i svi se okrenuše. Stari Huso, onako slab i nemoćan brže-bolje pođe, potrča da otvori... Mahmut-beg pogleda po ženskadiji.
     — Po zveketu se pozna da nekakvo muško dolazi — reče surovo, mrgodeći se. — Iđite!
     I sve tri ženske za tili čas razbjegoše se kud koja, sakriše se u odajama. Beg ostade sam i, nadnesavši šaku nad oči, pogleda ko je uljegao na vrata.
     — Aah! — samo što izbaci začuđeno i malaksalo spusti ruku u krilo. — Komšija!...
     U avliju je uljegao glavom stari, mirni Ahmet-aga i lagano, tiho, ne hitajući išao pravo njemu, Mahmut-begu. Ahmet-aga, koji jedini od sviju komšija još mu nikad na posjedak došao nije! — On glavom!...
     — Mehraba!
     — Mehraba! — pozdraviše jedan drugoga, učinivši i temenah, i izbjegavajući da jedan drugom otvoreno pogleda u oči. Ahmeg-agu kao da bijaše napopao čudnovat kašalj, te neprestano okreće glavu u stranu i začeplja usta rukom, a Mahmut-begu opet zapelo nešto u čibuku, pa svrnuo lulu i zbunjeno počeo čistiti.
     Počivka.
     — Pa kako ćeif? — prvi se oslobodi Ahmet-aga da progovori, još pomalo kašljucajući i jednako začepljujući usta. — Kako zdravlje, život...
     — Dobro je, šućur Alahu! — odgovori Mahmut-beg ponosito i isprsi se malo. — Dobro!.. Šta mi fali?
     — Dobro?
     Jes'... Imam svega. I jarani mi dolaze svaki dan... Ne zaboravljaju me...
     Ahmet-aga se osmjehnu.
     — Ti znaš lipo pričati, pa ti zato i dolaze — reče. — Tvoje priče i tvoje oružje na glasu su u čitavu šeheru.
     — Huso!... Natoči kahvu Ahmet-agi — veselo uzviknu Mahmut-beg, pa se odmah primaknu komšijn i kucnu ga po ramenu. — Šta? Zar i ti čuo za moje oružje? — zapita veselije i prodrma ga. — Hoćeš li da ga vidiš?... Šta?... Nema onakog oružja u deset carevina!...
     — I dica u šeheru pričaju kako ti je čitava soba okićena oružjem i vele da se i sad blista ko da je u srmu okovano.. — opet će Ahmet-aga jače i opet se osmjehnu. — Čudo!
     — Huso!... Huso!... toči još jednu! — kliknu Mahmut-beg oduševljeno, a došlo mu da zagrli Ahmet-agu, da ga svega ižljubi za tako prijatnu pohvalu. — Ja... Očuv’o sam ja i održ’o svoje oružje, da mi ko junaku kuću kiti, — reče — a svi ga ostali dali i prodali, pa ostali k’o žene.... Eh!...
     I kao mladić kakav podiže se, skoči i brzo ode u svoju sobu. I naskoro se vrati otuda sa golom, krivom, srmom okovanom sabljom u rukama, koja se blistala prema suncu i zasjenjavala oči.
     — Pogledaj mi je! — uzviknu zadovoljno zamahujući njome. — Pogledaj i reci: ima li još iko ’vaku sablju... S njom sam ja i na Moskova išo i čuda počinio!.. Na jednom mistu čitav sam red Moskova, — a šestorica ih bili u redu, — posik’o... Samo jednom zamahnuo i odma’ sve šes’ glava odletilo, — toliko je oštra!..
     Pa izmahnu i sasiječe jednu-dvije grančice na šandudi, koje se zaustaviše u Ahmet-aginu krilu.
     — I na vukove sam jednom udar’o s njome — nastavi odmah, samo da zapriječi Ahmet-agi da on ne bi što progovorio i omeo ga. — Na vukove usrid mrkle noći, u gori Romaniji. I nije to jedan, nego dvadeset vukova, pa obletili i mene i mog doratag da nas obojicu na komade iskidaju i raznesu... I, na moju dušu, da ti pravo kažem, ja se bijah i poplašio malo. Ama, burazeru, u dorata srce sokolovo, pa samo što vrisnu junački i poče kopitama oko sebe udarati i odavirati. Udara dorat, majčin sine, pa i ne gađa drukčije nego samo u zube. Kako koga udara, tako lete varnice od tri oke iz zuba i zasvitliše k’o fenjeri. U tome i ja kidoh sablju i počeh udarati. Od dvades’ vukova načinih četeres’ polovica. I da ih bijaše još deset, hoćaše mi se sablja u rukama zapaliti i izgoriti k’o svića, — tolika se bijaše zagrijala i zažarila... Velim ti: nema ’vake sablje ni u cara nijednoga!...
     Ahmet-aga dohvati iz krila jednu grančicu šandudinu i poče je lomiti.
     — A bi li ti meni prod’o one male dućaniće u čaršiji? — zapita polako rastežući, starajući se da kako ne uvrijedi i ne naljuti Mahmut-bega. — Hoćeš li?
     Mahmut-beg zastade malo i pogleda ga.
     — Moje dućane? Da prodam? — zapita u čudu. — Ja?
     — Tribaju mi... Baš mi tribaju...
     — A znaš li ti da je ono meni još od prandida ostalo? — otegnu beg žešće i spusti sablju. — Znaš li?
     — Tešto — odgovori Ahmet-aga mirno. — Šta to smeta?
     — Oni dućani nose naše ime ima sto godina.
     — Stari su.
     — Ne smeta što su stari. Dobri su.
     — Ne nose ti kirije.
     Mahmut-beg se isprsi.
     — Ne triba meni kirija! — otkresa i gordo pokaza na kuću. — Imam ja para i bez kirija...
     — Ama.,.
     — Jok!.. Ne dam ih!.. — otkresa Mahmut-aga oštro i izmahnu sabljom. — Hoću da stoje, i da svak zna da su moji... Vazda...
     Ahmet-aga se zamisli malo
     — A ja, eto, htio da ih uzmem — otegnu lukavo — za momče jedno. Hoće momče da radi, pa mu tribaju dućani.
     Mahmut-beg pogladi brkove i pristupi mu.
     — A čije je momče? — zapita radoznalo. — Je li naše.
     — Thee... Sin je jednog mog jarana — kao nebrižno odgovori Ahmet-aga slegnuvši ramenima. — Kad mu otac umro, ostavio je u mene pare... „Kad mi dite stane na ženidbu”, veli, „kupi mu dućan i podaj mu te pare nek unese u radnju, u pos’o”...
     — Oho!... A koliko bi dao za dućan? — uzviknu Mahmut-beg iznenada i poguri se. — Koliko?
     — The... Do četeres’ hiljada groša... Toliko otprilike...
     Mahmut-beg sjede pored Ahmet-age i prekrsti noge.
     — Ama čije je to momče, dina ti? Čije? — zapiga brzo i poče se vrtiti. — Znam li ga ja?
     — Sin je rahmetli-Halil-age — odgovori Ahmet-aga tiho, iako zabrinuto. — Znaš li ga?
     — Omer!
     — On.
     — I on bi mog’o za dućane dati toliko?
     — U mene su pare. Odmah da platim.
     — I, veliš, ima još sermije.
     — Dvaput toliko.
     Mahmut-beg počinu i poče trljati bradu.
     — Omer je, valahi, kršno momče — reče zamišljeno.
     — Dobar.
     — I valjan je, i zgodan za posla!
     — Radiša i po.
     — I nije skitnica... Ne pije, ne igra se!
     — Nikad.
     — A zenđiliji je eto i od Mustafe Rašidova!
     — Dvaput!..
     — Kršan je Omer!... Čestit!... progunđa Mahmut-beg pa opet ustade i poče hodati po avliji. — Zlatno momče!
     — Hoćeš li mu prodati dućane? — otegnu Ahmet-aga lukavo mjereći ga ispod oka. — Hoćeš li?
     — Ama... ne znam... — poče mucati Mahmut-beg a neprestano hoda po avliji i nešto računa u sebi. — Ne znam! — uzviknu jače komešajući ramenima. — On... on mi Fatu ište i ja ga izabr’o za zeta, a sad to... — dućani...
     Pa naglo pođe prema sobama i viknu iz glasa:
     — Emina... Emina!... Kaži Husi neka ode po Omera, neka ga odma zovne.
     I vraćajući se Ahmet-agi muklo progunđa:
     — Ja... Dućani su stari... I ne nose nikakve kirije... Ja...

Napomena

• Crtica je prvi put objavljena u Bosanskoj vili (27/1912, 7, 100-103) i prenesena u zbirku Komšije (Sarajevo, 1912).

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 2, strana 322-329 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.