Купање жена
| Купање жена Писац: Милосав Јелић |
Висине су јасне, тихе и лазурне,
Ни поноћ далеко, ни расвитак близу.
На обале, алге, окреке и низу
Сипа прах сребрни из небеске урне.
Тад силазе жене испод мирних леска,
Неранџи, маслина, у трсака пера,
Лавора, рогчића и дивљег бибера
До плавих обала и бисерног песка.
Горе пазе страже за зеленим вршком
Да странац не приђе кроз захладак тавни.
(Тај би сутра био на рујавој равни
У грудма са ножем и везеним дршком).
Свлаче се. А потом певање и вриска.
Чочечко играње. Источњачке свирке.
Ваљају се песком младе ветропирке.
Једна шипарица уз другу се стиска.
Кад после забели море снежним месом
Чудан дрхтај прође кроз градине родне
И кроз њиве свеже, набујале, плодне
Изгуби за тамним, мирисавим лесом.
Извор[уреди]
1918. Забавник : додатак „Српских новина”. Год. 2, бр. 14, стр. 5.
|