Купање жена

Купање жена Писац: Милосав Јелић

Висине су јасне, тихе и лазурне,
Ни поноћ далеко, ни расвитак близу.
На обале, алге, окреке и низу
Сипа прах сребрни из небеске урне.

Тад силазе жене испод мирних леска,
Неранџи, маслина, у трсака пера,
Лавора, рогчића и дивљег бибера
До плавих обала и бисерног песка.

Горе пазе страже за зеленим вршком
Да странац не приђе кроз захладак тавни.
(Тај би сутра био на рујавој равни
У грудма са ножем и везеним дршком).

Свлаче се. А потом певање и вриска.
Чочечко играње. Источњачке свирке.
Ваљају се песком младе ветропирке.
Једна шипарица уз другу се стиска.

Кад после забели море снежним месом
Чудан дрхтај прође кроз градине родне
И кроз њиве свеже, набујале, плодне
Изгуби за тамним, мирисавим лесом.

Извор

1918. Забавник : додатак „Српских новина”. Год. 2, бр. 14, стр. 5.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милосав Јелић, умро 1947, пре 77 година.