Кунина Златија

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Књигу пише Хасанагиница
0002 Из Удбиње из Турске крајине,
0003 Мила ћерка Хамзе капетана
0004 Из Клијенка града бијелога,
0005 Те је шаље својој старој мајци:
0006 „У з’о час ме удомила, мајко!
0007 „У Удбињу у Турску крајину
0008 „За мојега Куну Хасан-агу;
0009 „Ево има девет годиница,
0010 „Како си ме удомила, мајко,
0011 „Још ја не знам, што је мушка глава,
0012 „Нит је моје лице обљубљено:
0013 „Љети ага иде по четама,
0014 „Те доводи танане робиње,
0015 „Па он љуби лијепе робиње,
0016 „Зими ага иде у механе,
0017 „Те он љуби крчмарице младе;
0018 „Већ ти више књига доћи не ће,
0019 „Хоћу ти се млада објесити
0020 „О капији каменој авлији,
0021 „Ил’ ћу скочит’ са бијеле куле,
0022 „Те бијела уломити врата.”
0023 Кад је нени така књига дошла,
0024 И кад виђе, шта јој књига каже,
0025 Она тајом другу ситну пише,
0026 Те је шаље лијепој Златији:
0027 „Не вјешај се, мила кћери моја!
0028 „Не вјешај се, не гријеши душе;
0029 „Него чујеш, моја кћери драга!
0030 „Ето близу Сења бијелога
0031 „И у Сењу Сењанин-Ивана,
0032 „Два пута те у мене просио;
0033 „Ти обуци рухо сератлијнско,
0034 „Обуци се, како мушка глава,
0035 „И усједни агина ђогата,
0036 „Кога ага рани за мегдана.
0037 „Па ти бјежи Сењу бијеломе,
0038 „Једва ће те влаше дочекати.”
0039 Кад Златији така књига дође,
0040 Књигу гледа, а на њу се смије;
0041 Још Златији добра срећа била,
0042 Хасан-аге дома не бијаше;
0043 Златија се стаде опремати:
0044 Ев’ облачи зелену доламу,
0045 На којој су токе позлаћене,
0046 Којено су пет стотин’ дуката;
0047 А на главу самурли калпака,
0048 Око њега девет челенака
0049 (Да је коме стати погледати,
0050 Како једно другом одговара:
0051 Самур-калпак, а обрве црне,
0052 Одсјајује девет челенака);
0053 А на ноге ковче и чакшире
0054 До кољена у срму залите,
0055 Од кољена извезене златом;
0056 Све агино рухо облачила,
0057 Које ага носи у џамију;
0058 Па припаса свијетло оружје.
0059 Кад се када л’јепо опремила,
0060 Опремила и опусатила,
0061 Накупила у егбета блага,
0062 Кака блага? Све жута дуката.
0063 Па отиде у нове арове,
0064 Те опреми агина ђогата,
0065 Кога ага рани за мегдана,
0066 Уд’ри нњга седло позлаћено,
0067 Па по седлу златну абаију,
0068 Подрешена жутим дукатима,
0069 Заузда га уздом позлаћеном;
0070 Па кад хоџа заучи јацију,
0071 Посједнула дебела ђогата,
0072 Окрену га у Кунар планину,
0073 Оде право Сењу бијеломе;
0074 Добар ђого путе увјеџбао
0075 Под његовим Куном Хасан-агом
0076 Идућ’ често к Сењу бијеломе,
0077 Те јуначку чету четујући.
0078 Каде свану и огрија сунце,
0079 И кадуна на Кунар планину;
0080 Па одсједе дебела ђогата,
0081 Па извади злаћена дурбина,
0082 Она гледи у приморје равно,
0083 Док угледа Сење на крајини,
0084 Ђе се б’јеле пребијеле цркве;
0085 Па посједе дебела ђогата,
0086 Окрену га кроз Кунар планину.
0087 Кад је била до Уџбара града,
0088 Ту је каду ноћца застанула,
0089 У механи конак учинила,
0090 И онђе је рујна вина пила,
0091 Па у јутру добро поранила,
0092 Рано дође к Сењу бијеломе,
0093 Кад господа из цркве излази.
0094 Кад изиш’о Сењанине Иво
0095 Са својијех тридест капетна
0096 Па на кули рујно пију вино,
0097 Тад’ кадуна пред авлију дође,
0098 На авлији отворена врата,
0099 Ућерала коња у авлију,
0100 У авлији Иванова мајка,
0101 Њојзи Божју помоћ називала,
0102 Она њојзи љевше приватила:
0103 „Бог д’о добро, млади сератлија!”
0104 Њу ми пита лијепа кадуна:
0105 „Ој Бога ти, остарјела бако!
0106 „Јесу л’ ово двори Иванови?”
0107 Вели њојзи мајка Иванова:
0108 „Баш су ово двори Иванови.”
0109 Опет пита лијепа Златија:
0110 „Јели дома Иво капетане?”
0111 Казује јој мајка Иванова:
0112 „Јесте дома Иво капетане,
0113 „Ено њега на бијелој кули
0114 „С његовијех тридест капетана,
0115 „Ђе он с њима ладно пије вино.”
0116 Па је пита мајка Иванова:
0117 „Ој Бога ти млади сератлија!
0118 „Откуда си? Шта л’ за Ива питаш?”
0119 Вели њојзи лијепа кадуна:
0120 „Ја сам, нено, из Турске крајине,
0121 „Па сам дош’о Иву Сењанину,
0122 „Иво ми је Богом побратиме,
0123 „Како смо се, нено, побратили,
0124 „Од онда се нијесмо виђели.”
0125 Кад то зачу мајка Иванова,
0126 Отрчала на бијелу кулу,
0127 Па казује Сењанину Иву:
0128 „О мој синко, Сењанине Иво!
0129 „Турско момче у авлију дође,
0130 „Казује се, да ти је побратим,
0131 „Ја бих млада и остарјех, синко,
0132 „Мушке главе љевше вид’ла нисам!
0133 „На њему је дивно одијело
0134 „И његову дебелу ђогату,
0135 „Жарко га је огријало сунце,
0136 „Од њег’ ждрака по авлији бије,
0137 „Те јаркоме одсјајује сунцу.”
0138 Када Иван разабра бесједу,
0139 Брже викну своје вјерне слуге:
0140 „Сад Турчину коња приватите,
0141 „ Па га зов’те на бијелу кулу.”
0142 Одмах слуге коња приватише,
0143 А кадуну за бијелу руку,
0144 Те је воде на бијелу кулу;
0145 Како када на кулу изиђе,
0146 Јунацима Божју помоћ даје,
0147 Они њојзи љевше приватише,
0148 И кадуни мјесто начинише
0149 Уз кољено Сењанин-Ивану,
0150 Па стадоше ладно пити вино,
0151 Јунаци јој ожђелдије дају,
0152 Ожђелдије и добродошнице.
0153 Кад се ладна напојише вина,
0154 Те им винце уљезе у лице,
0155 Проговара Иво Сењанине:
0156 „Ој Бога ти, незнан добар јунак!
0157 „Откуда си, од које л’ крајине?
0158 „Како ли се зовеш по имену?”
0159 Проговара лијепа кадуна:
0160 „Ја сам јунак из Турске Удбиње,
0161 „По имену Арнаут-Османе,
0162 „Барјактар сам Куне Хасан-аге,
0163 „Па се јесам с агом завадио
0164 „Дијелећи шићар у Удбињи,
0165 „Од аге сам јунак побјегао
0166 „И теби сам данас добјегао,
0167 „Турска ми је вјера омрзнула,
0168 „А ришћанска јесте омиљела,
0169 „Доиста се хоћу покрстити,
0170 „Ако мене хоћеш приватити.”
0171 Кад то зачу од Сења Иване,
0172 Он пригрли лијепу Златију,
0173 Па говори од Сења Иване:
0174 „Бе аферим, Арнаут-Османе!
0175 „Да ја знадем, да је то истина,
0176 „Да се хоћеш јунак покрстити,
0177 „Дао бих ти сеју Анђелију,
0178 „Анђелију сеју за љубљење,
0179 „И још бих ти кулу начинио
0180 „Поред моје, баш као и моју,
0181 „Дао бих ти пола очевине
0182 „И сувише небројена блага.”
0183 Ал’ говори лијепа Златија:
0184 „Фала теби, Иво господару;
0185 „На твојему таком разговору;
0186 „Ја од тебе и не гледам блага,
0187 „И ја имам блага небројена;
0188 „А чујеш ли, Иво господару!
0189 „Доиста те преварити не ћу.”
0190 Па дозива лијепа кадуна,
0191 Она виче Иванове слуге:
0192 „Донес’те ми егбе са ђогата.”
0193 Донесоше егбе са ђогата,
0194 Пуне пусте жутијех дуката,
0195 Па говори лијепа Златија:
0196 „Вичи, Иво, твога хазнадара,
0197 „Нек остави егбе с дукатима,
0198 „Нек имамо блага за ашлука,
0199 „Да имамо за што пити вино.”
0200 Викну Иво свога хазнадара,
0201 Те однесе егбе с дукатима,
0202 И остави у хазна-одају.
0203 Кад то виђе од Сења Иване,
0204 Он пригрли лијепу кадуну,
0205 Па је љуби међу очи чарне:
0206 „Бе аферим, Арнаут-Османе!”
0207 Па му чашу вина наздравио.
0208 Пише вино три бијела дана,
0209 Док и света неђељица дође,
0210 Зове Иво сву господу редом,
0211 Па одведе Арнаут-Османа,
0212 Те у цркви њега покрстио
0213 И Јован му име нађенуо,
0214 Зањга своју секу привјенчао.
0215 Кад је тавна ноћца настанула
0216 И млађенце у ђердек сведоше,
0217 Ал’ да видиш чуда великога:
0218 Намјери се ђаво на ђавола,
0219 Одмиче се једно од другога.
0220 Кад у јутру јутро освануло,
0221 Поранио од Сења Иване,
0222 Те он шета по бијелој кули,
0223 Па дозива мила зета свога:
0224 „О мој зете, Јован-барјактаре!
0225 „Јеси ли ми мирно освануо?
0226 „Јел’ ти у ћуд моја Анђа сека?”
0227 Говори му Јован барјактаре:
0228 „Господару, Иво Сењанине!
0229 „Јесам теби и здраво и мирно,
0230 „Ком госпођа у ћуд бити не ће?
0231 „Ал’ ми ј’ Анђа нешто невесела.”
0232 Пита Анђу остарјела мајка:
0233 „Кћери моја, лијепа Анђуша!
0234 „Што си мајци тако невесела?
0235 „Ил’ те нешто Јован окарао?
0236 „Ал’ ти није господар по вољи?”
0237 Проговара лијепа Анђуша:
0238 „Прођи ме се, моја стара мајко!
0239 „Мени Јован ни мукает није,
0240 „Нит’ ме кара, нити ме милује.”
0241 Кад то чула остарјела мајка,
0242 Она каже од Сења Ивану:
0243 „О Иване, да мој мили сине!
0244 „Анђа нам је врло невесела,
0245 „Јован Анђи ни мукает није.”
0246 Кад то зачу Иван Сењанине,
0247 Он говори барјактар-Јовану:
0248 „Чујеш море, барјактар-Јоване!
0249 „Што је моја сека невесела?
0250 „Ти јој ниси ни мукает био!”
0251 Проговара Јован барјактаре:
0252 „Господару, Иво Сењанине!
0253 „Ја се јесам богу зарекао,
0254 „Да јој нећу лица обљубити,
0255 „Доке једном у чету не одем,
0256 „Да окушам моју срећу прву
0257 „Од како сам вјеру мијењао;
0258 „Него дај ми Комнен-барјактара,
0259 „И дај мени до тридесет друга,
0260 „Да ја идем у Кунар планину,
0261 „Да дочекам Куну Хасан-агу.”
0262 То се Иву од ина не море,
0263 Даде њему Комнен-барјактара,
0264 И даде му до тридесет друга;
0265 Оде Јован у Кунар планину,
0266 У планини ноћцу заноћили.
0267 Кад у јутру јутро освануло,
0268 Поранила лијепа кадуна,
0269 Те се пење на зелену јелу,
0270 Она гледа друму на пропланке,
0271 Док угледа лијепа кадуна,
0272 Ђе промиче барјак кроз планину;
0273 Она сиђе са зелене јеле,
0274 Па се врати натраг у дружину,
0275 Те дружини она казивала:
0276 „Ето оздо Куне Хасан-аге
0277 „С његовијех тридест Удбињана,
0278 „Него да их добро дочекамо:
0279 „Ви удрите, који кога може,
0280 „Нек барјактар гледа барјактара,
0281 „Хасан-агу ни један немојте,
0282 „Ја ћу њега жива уватити,
0283 „Јер је бржи ђогат од дората.”
0284 То су они у ријечи били,
0285 Док ето ти Куне са дружином,
0286 Како ага у бусију дође,
0287 Одмах пуче тридесет пушака,
0288 Убише му седамнаест друга,
0289 Па за оштро гвожђе приватише,
0290 Осјекоше до тридесет глава,
0291 А побјеже ага на дорату,
0292 А за њиме када на ђогату,
0293 Она ћера агу низ планину,
0294 Док пристиже њега на окуци,
0295 Удари га тешком топузином;
0296 Колико га лако ударила,
0297 Из бојна га седла иставила,
0298 Ага паде, а када допаде,
0299 Бијеле му савезала руке,
0300 Па посједе његова дората,
0301 А ђогата води у поводу,
0302 Па пјешице агу призајмила.
0303 Кад ишћера агу у дружину,
0304 Дорина му поклони Комнену,
0305 Па одоше к Сењу на крајину.
0306 Кад су били Сењу бијеломе,
0307 На муштулук Иву отрчаше,
0308 „Дај муштулук, Иван-господару!
0309 „Ево теби Јован-барјактара,
0310 „Ђе он иде здраво и весело,
0311 „Води жива Куну Хасан-агу,
0312 „Носи тридесет глава јуначкијех.”
0313 Кад дођоше у бијело Сење,
0314 Проговара од Сења Иване:
0315 „Бе аферим, мој зете Јоване!
0316 „Кад си таки јунак на мегдану.”
0317 Говори му Златија кадуна:
0318 „Господару, од Сења Иване!
0319 „На поклон ти шићар од јунака,
0320 „А дај мени Куну Хасан-агу,
0321 „И дај мени свилене тенефе,
0322 „Да објесим Куну Хасан-агу.”
0323 Даде Иван, не рече ријечи,
0324 Поведоше Куну Хасан-агу;
0325 Кад су били на воду Врбову,
0326 Проговара Златија кадуна:
0327 „Чујеш море, Куно Хасан-ага!
0328 „Ви’ш да ћу те сада објесити!
0329 „Ја нијесам Јован барјактаре,
0330 „Веће твоја Златија кадуна:
0331 „Ево има девет годиница,
0332 „Како си ме од мајке одвео,
0333 „Нијеси ми лица обљубио.”
0334 Па објеси агу код Врбове,
0335 Па се врати на бијелу кулу,
0336 Па говори Сењанину Иву:
0337 „Господару, од Сења Иване!
0338 „Ја нијесам Арнаут-Османе,
0339 „Него када Куне Хасан-аге,
0340 „Па сам дошла, да ти будем љуба.”
0341 То је Иво једва дочекао,
0342 Води каду у бијелу цркву,
0343 Те изнова каду покрстио,
0344 Дивно јој је име нађенуо,
0345 Дивно име: Питома Ружица,
0346 Па је онда за се привјенчао,
0347 И весеље велико чинио,
0348 Сву господу на весеље звао.