Кумовање Грчића Манојла
0001 Двије друге скупа друговале.
0002 Једна била танана Влаиња,
0003 А друга је премудра Латинка.
0004 Обе скупа чедо задобиле,
0005 Једнога су кума окумиле,
0006 Једног кума Грчића Манојлу.
0007 У Латинке женско чедо било,
0008 У Влаиње мушко чедо било.
0009 А кад слале на кршћење чедо,
0010 Луда била премудра Латинка,
0011 Потајно је куму говорила:
0012 „О мој куме, Грчићу Манојло!
0013 Пром’јени ми на кршћењу чедо,
0014 Дат ћу теби кошуљу од злата
0015 И још к тому стотину дуката.“
0016 Када дошла на кршћење чеду,
0017 Кум пром’јени на кршћењу чедо.
0018 Зове кума танана Влаиња:
0019 „Оди, куме, са мном на ужину.“
0020 Одговара Грчићу Манојло:
0021 „Хвала теби, танана Влаињо!
0022 Тамо сам се прије обећао.“
0023 Л’јепо кума кума даровала:
0024 Даје њему танану кошуљу,
0025 На кошуљу свилену мараму.
0026 А кум куми не дарује ништа,
0027 Ни из руке зелене јабуке,
0028 Већ он иде премудрој Латинки.
0029 Кад су дошли двору бијелому,
0030 Размотава танана Влаиња,
0031 Размотава своје чедо мало.
0032 Кад опази танана Влаиња,
0033 Да је к њојзи женско чедо дошло,
0034 Зацвилила танана Влаиња,
0035 Па позивље Грчића Манојлу:
0036 „О мој куме, Грчићу Манојло!
0037 Ти си мени пром’јенио чедо.
0038 Што учини, да од Бога видиш?
0039 У мене је мушко чедо било,
0040 А сада се женско чедо нађе.“
0041 Ал се куме куми кунијаше
0042 И криво се јунак присизаше:
0043 „Нисам, кумо, танана Влаињо,
0044 Ја тако ми Бога јединога!
0045 Ако ли ми, кумо, не вјерујеш,
0046 Имам сина од седам година,
0047 По имену малога Стевана,
0048 Печена га у незнани јео,
0049 Ако сам ти пром’јенио чедо.“
0050 Тада га се кума оканила,
0051 Цвилећи је у двор улазила.
0052 Кад код куме ужину ужина,
0053 Он се скаче коњу на седалце,
0054 Па он иде свом бијелом двору.
0055 А кад бише насред поља равна,
0056 Сретало га једно јање мало,
0057 Па је њему путе прелећало
0058 И коњу му ноге саплетало.
0059 Одбија га Грчићу Манојло,
0060 Ал се јање одбити не даде,
0061 Већ се скаче коњу у седалце.
0062 Лати ноже Грчићу Манојло,
0063 Па ти коље једно јање мало.
0064 Силни му је огањ наложио,
0065 Пак испече једно јање мало.
0066 Свега га је сам јунак сјужио.
0067 Само једно плеће оставио,
0068 Пак га меће коњу у анкесу,
0069 Да ће дати маломе Стевану.
0070 А кад дошо близу двора свога,
0071 Сл’јетала га Анђелија љуба
0072 Цвилећи и сузе ронећи:
0073 „Господару, Грчићу Манојло!
0074 Јеси л’ срео малога Стевана?
0075 Створио се у јањешце мало,
0076 Одлетио низ то поље равно.“
0077 Кад Манојло разумио гласе,
0078 Још и чуо, шта му љуба каже:
0079 „А јој мени, худа срећо моја!
0080 Кад сам био усред поља равна,
0081 Ту ме срело шарено јањешце,
0082 Коњу ми је ноге саплетало,
0083 Само ми је у седло скакало.
0084 Закла јесам јадно јање шаро,
0085 Силну јесам ватру наложио,
0086 Испека сам једно јање мало,
0087 У сласт јео једно јање мало.
0088 Једно ми је плеће остануло,
0089 Метнуо сам коњу у анкесу,
0090 Да га дадем маломе Стевану,
0091 Да се д’јете с њиме позабави.“
0092 Кад видјети, што је у анкеси,
0093 То не бише плеће од јањета,
0094 Већ то била рука од Стевана.
0095 „Сад ти кажем, моја вјерна љубо,
0096 Наопако на кумство сам пошо.
0097 Ја пром’јених на кршћењу чедо,
0098 Молила ме премудра Латинка,
0099 Да јој дадем оно мушко чедо,
0100 Да ће дати кошуљу од злата
0101 И још к тому стотину дуката.
0102 Кума се је одма досјетила,
0103 Пак је мене живо заклињала,
0104 А ја сам се криво проклињао
0105 И на свом се сину заклињао.“
0106 Па он трже ноже ода паса,
0107 Па удара себе усред паса
0108 Међу пуца, гдје му срце куца.
0109 Мртав јунак црној земљи пао.
0110 Зацвилила Анђелија љуба:
0111 „Двори моји, тко ће вас дворити,
0112 А имање, тко ће вас ужити?“
0113 Па узима ноже оковане,
0114 Па удара себе у срдашце.
