Кулу гради ага Хасан ага
Кулу гради ага Хасан ага,
Кулу гради три године дана.
Пошто ага кулу саградио,
Тад уведе остарјелу мајку:
„Виђи, мајко, пребијелу кулу! 5
Је л’ ми л’јепа пребијела кула?"
„А мој сине, ага Хасан ага,
Л'јепа ти је пребијела кула,
Још да ти је вјереница љуба,
Вјерна љуба бега Бећир бега! 10
Јер је љепше у свијету нема —
У свих седам влашких краљевина
И у осмој турској царевини."
Кад то зачу ага Хасан ага,
Старој својој проговара мајци: 15
„О бора ти, моја мила мајко,
Како ћу је угледати, мајко?"
Говори му остарјела мајка:
„Ласно ћеш је ти видјети, сине,
Ти замоли Раду неимара, 20
Нек начини триста басамака,
Па се пењи кули на бедеме,
У јацију кад бего вечера.
Бег Бећир бег чудан адет има:
Када клања и вечер вечера, 25
Онда узме своју вјерну љубу,
Узима је на крило јуначко,
Па је љуби у бијело иице,
Па јој броји по грлу дизије,
Ето ћеш се нагледати љубе!" 30
То је ага једва дочекао,
Да осване и огране сунце,
Те он тражи Раду неимара,
Да му гради триста басамака.
Па се пење кули на бедеме: 35
У л’јепо је доба долазио,
У јацију када бег вечера.
Пошто беже вечер вечерао,
Он узима своју вјерну љубу,
Па је љуби по бијелу лицу. 40
Кад то виђе ага Хасан ага,
Шћаше јунак доље укинути,
Ал се хвата руком за демире.
Бирдем свану и ограну сунце,
Оде ага у пјану механу. 45
Њему Турци хожђелдију дају.
Ага њима тихо проговара:
„Прођ’те ме се, моја дјецо драга,
Ах какво сам ноћас глед’о злато,
Вјерну љубу бега Бећир бега! 50
Да је оно моја вјераа љуба,
С њом се не бих расто за три дана!"
А то Бећир и гледа и слуша:
Брзо скочи на ноге лагане,
Па пригну лагухна бињиша, 55
А узјаха коња од мејдана,
Па он иђе двору бијеломе.
Пред’ њега је љуба ишетала.
Говори јој беже Бећир беже:
„Диље, диље, невјерницо љубо! 60
Ти не љубиш бега Бећир бега,
Већ ти гледаш агу Хасан агу.
Води робље што си ми довела,
Носи благо што си донијела,
Па ти хајде роду унатраге." 65
Говори му вјереница љуба:
„Хајд’, не лудуј, беже Бећир беже,
Ја и не знам аге Хасан аге,
Већ ја знадем тебе господара."
Опет вели беже Бећир беже, 70
Опет вели вјереници љуби:
„Диље, диље, невјерницо љубо!
Љут је ага, да те не окара,
Оштра сабља да те не обреже,
Љут је ђого, да те не очепи. 75
Води робље што си ми довела,
Носи благо што си донијела:
Остави ми сина Мухамеда
И нејаку кћерку Мелећхану,
Да негује брата Мухамеда." 80
Кад се љуба виђе на невољи:
Води робље, што му је довела,
Носи благо, што је донијела;
Она оде браћи Атлагића,
А оставља сина Мухамеда 85
И нејаку шћерцу Мелећхану.
Мухамеда луда оставииа,
Врло луда — од године дана,
Мелећхану од три годинице.
Она иђе двору бијеломе, 90
Тужна, јадна и оцу и мајци.
Тако стало за годину дана,
Кад настала друга годиница,
Просе просци Атлагића секу,
Просе просци са четири стране: 95
Њу ми просе лале и везири,
Њу ми просе три паше цареве,
Њу ми просе Мујезиновићи
И просе је Шестокриловићи
И просе је Румениловићи — 100
Њу ми просе са четири стране,
А највише ага Хасан ага.
Књигу пише љуба Бећир бега,
Па је шаље бегу Бећир бегу:
„Чујеш мене, беже Бећир беже, 105
Мене просе на четири стране,
Све ћу млада натраг поврнути,
Ако ћеш ме младу повратити.
Сви ме просе на све четир’ стране,
А највише ага Хасан ага." 110
Кад Бећира књига допанула,
Па он виђе што му књига каже,
Хитро другу књигу написује:
„Удаји се, невјерна ми љубо,
Удаји се, у ме не уздај се, 115
Удаји се за кога ти драго!
Ал не узми агу Хасан агу."
Кад је љуби таква књига дошла
И кад виђе шта јој књига каже,
Ражљути се љуба Бећирова, 120
Па не пита ни оца ни мајке,
А ни браће — девет Атлагића.
Књигу пише аги Хасан аги:
„Хај ђиђијо, ага Хасан ага,
Купи свата колико ти драго, 125
Хајде по ме — кад је теби драго!"
Када аги таква књига дође,
Весело је аго дочекао,
Па он купи на киту сватове:
Млађе момке никад не жењене, 130
Добре коње никад не јахане,
Па он иде двору Атлагића
И он води господу сватове.
И пођоше од бијела двора,
Развише се алајли бајраци, 135
Ударише зиле и борије,
Запуцаше на граду топови.
Кад то зачу беже Бећир беже,
Да се жени ага Хасан ага,
Да му проси вјереницу љубу, 140
Брзо иде двору бијеломе,
Па дозивље Кумрију робињу:
„Богом сестро Кумријо робињо!
Удаје се невјерница љуба
За онога агу Хасан агу — 145
Чини чине какве годе знадеш,
Не би ли је, бог до, прекинуло!"
Ја да видиш Кумрије робиње,
Ја да видиш, кучка је родила!
Колике је чине учинила, 150
Из стрехе је крвца прокапала.
Кад угледа беже Бећир беже,
Да то иду кићени сватови,
Да му воде вјереницу љубу,
Он дозивље шћерцу Мелећхану: 155
„Узми, шћери, брата Мухамеда,
Изнеси га пред бијеле дворе,
Не би ли се мајци ражаљило,
Не би ли нам у дворе унишла."
Кад то зачу шћерца Мелећхана, 160
Она узе брата Мухамеда,
Изнесе га пред бијеле дворе,
Куд ће проћи кићени сватови
И њихова милосница мајка.
Ја да видиш чуда големога! 165
Кад налезе кита и сватови,
Колико се ражљутила мајка,
Тек што није дјецу погазила.
Кад је дошла свом бијелом двору,
Кад су свати коње одјахали, 170
Сви сватови вечер вечераше
И младенце у ђердек сведоше:
Сједе љуба у бруса душеке,
Крај ње сједе ага Хасан ага,
Стаде љуби бисер отпињати. 175
Њему љуба тихо проговара:
„Носи руке, пусте ти остале!
Нијеси ми ти бисер купио,
Већ мој драги беже Бећир беже —
Све на струку по десет дуката." 180
Он јој стаде џамфез отпињати,
Опет вели вјереница љуба:
„Себи руке, остале ти пусте!
Нијеси ми џамфез куповао,
Већ мој драги беже Бећир беже, 185
Све на аршин по десет дуката."
И у њојзи живо срце пуче,
Мртва паде у меке душеке.
Кад то виђе ага Хасан ага,
Удари се руком по кољену: 190
„Што ћу јунак од живота свога!
Жене ће ми на с'јелу говорит:
„А ђидије, аге Хасан аге!
Ђе он оте живу чо’јку жену,
Па је закла прву ноћ у соби." 195
Тер извади ноже оковане,
Удари се усред срца жива:
Мртав паде на меке душеке.
Све то чуло велико и мало.
