Кудров и кусов

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Потурчи се један обијесан Влах, а почне већма јаде Хришћанима задавати но доклен је био у своју прву праву вјеру. Наком неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор. Оџа да би се потсмијао попу ђе му се парохијанин потурчио, као ругајући се и силећи се рече му: "Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу Турску вјеру, и Турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било." Насмије се поп намјесто да се постиди, па одговори оџи: "Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема кудров, а пас те пас вазда."

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 292–293.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 156 година.