Расла јела цару уз стоборје
Под њоме је диван учинио,
Цар честити ’вако говорио:
„Ко простр’јели витој јели грање
На поклон му моја султанија?“ 5
Сви јунаци ником поникоше
И у црну земљу погледаше,
Ал’ не гледа Влашићу Никола
Веће цару међу очи црне. —
Запе стр’јелу за златну тетиву, 10
Простријели внтој јели гране.
Глас допаде султанији младој:
„Зло га сјела, султанијо млада,
Тебе бабо за Влашића дао“.
Љуто цвили султанија млада 15
„Јаох мени пребијело лице,
Зашто сам те одгојила млада?
Да те љуби Влашићу Никола?“
Па је мајци говорила млада:
„Јаох мени моја, мила мајко, 20
Не шаљи ми руха бијелога,
Веће једну крпу бурунџука,
Да завијем своје црне очи
Да не гледам куд ме Влашић љуби!“
Мало вр’јеме за дуго не било 25
Поручује султанија млада:
„Моја мајко царице, гопојо,
Пошљи менн све рухо бијело;
Да ти задеш мила мајко моја,
Како Влашић племенито љуби 30
Ти би бабу цара отровала
И ти би се за Влаха удала!
Вита јело, истина је било.
