Rasla jela caru uz stoborje
Pod njome je divan učinio,
Car čestiti ’vako govorio:
„Ko prostr’jeli vitoj jeli granje
Na poklon mu moja sultanija?“ 5
Svi junaci nikom ponikoše
I u crnu zemlju pogledaše,
Al’ ne gleda Vlašiću Nikola
Veće caru među oči crne. —
Zape str’jelu za zlatnu tetivu, 10
Prostrijeli vntoj jeli grane.
Glas dopade sultaniji mladoj:
„Zlo ga sjela, sultanijo mlada,
Tebe babo za Vlašića dao“.
Ljuto cvili sultanija mlada 15
„Jaoh meni prebijelo lice,
Zašto sam te odgojila mlada?
Da te ljubi Vlašiću Nikola?“
Pa je majci govorila mlada:
„Jaoh meni moja, mila majko, 20
Ne šalji mi ruha bijeloga,
Veće jednu krpu burundžuka,
Da zavijem svoje crne oči
Da ne gledam kud me Vlašić ljubi!“
Malo vr’jeme za dugo ne bilo 25
Poručuje sultanija mlada:
„Moja majko carice, gopojo,
Pošlji menn sve ruho bijelo;
Da ti zadeš mila majko moja,
Kako Vlašić plemenito ljubi 30
Ti bi babu cara otrovala
I ti bi se za Vlaha udala!
Vita jelo, istina je bilo.
