Куда ћеш... (Јован Дучић)
| Куда ћеш... Писац: Јован Дучић |
Куда ћеш са мном, чедо љупке среће?
Мој мрачни удес сву ми сладост скрива —
На путе моје не расипа цв’јеће,
Ни златне луче на невеса сива;
Ни мир, гдје с’ бори са гњевом орка̑на̑
Крилати гениј мојих младих дана
У бурном св’јету, теби рај што бјеше,
Ја нађох мегдан са судбом и људма;
И слатку вјеру када ми отеше,
Рањено срце носећи у грудма
И биљег гњева на суморном челу
Јурнух у борбу пламену и врелу —
Обешчашћена гдје Истина паде
И гр’јех праоца̑ ускрснуо блуди,
Себичност мрска гдје царује саде
Тргујућ, сл’јепо са слободом људи!
И на р’јеч правде гдје је Злодух диг’о
Најљућу борбу и нјацрње иго!
О куд ћеш са мном...? Зар да познаш сама
Кроз срушен вео те младости сјајне,
У срцу људи колика је тама,
У духу њином какве жеље тајне;
И каква об’јест подиже се труди
Невиност свету гдје згазише људи.
Пусти, нек дух ми, самац и од сада
У страшној борби тражи сласти свете,
Ал’ ти не иди на путеве јада
Пламена љубав куд те за мном крете —
Јер, и да вратиш часе слатке среће,
Пропала вјера вратит’ ти се неће.
Извор[уреди]
1897. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 321.
|