Прошетала пречиста госпођа,
Она земљом и свијетом шета,
А на руке носи сина свога,
Сина свога Исуса Христоса.
Она срете Крститељ Јована,
Овако му говори госпођа:
"Хајд' овамо, мој Јоване куме,
Да идемо на воду Јордана,
Да крстимо Христа, сина мога!"
Ондолен се бјеху подигнули
И дођоше на воду Јордана.
Стаде Јован крстит кума свога,
Од страха му књига испаднула.
То га пита пречиста госпођа:
"Што би теби, мој Јоване куме?"
"Знадеш што је, моја мила кумо,
Помами се Јордан вода ладна,
Јер се хоће вода потопити,
А сва гора попадат у траву;
Дај погледај, више себе, кумо,
Како с' сломи небо на четверо."
Сад говори пречиста госпођа:
"Та не бој се, мој Јоване куме,
Јер се није вода помамила,
Но се вода, куме, потонула,
Јер се хоће вода посветити,
А гора се Христу поклонила.
А није се небо саломило,
Нег' анђели небо расклопише
Да гледају ђе Христа крстимо."
