Prošetala prečista gospođa,
Ona zemljom i svijetom šeta,
A na ruke nosi sina svoga,
Sina svoga Isusa Hristosa.
Ona srete Krstitelj Jovana,
Ovako mu govori gospođa:
"Hajd' ovamo, moj Jovane kume,
Da idemo na vodu Jordana,
Da krstimo Hrista, sina moga!"
Ondolen se bjehu podignuli
I dođoše na vodu Jordana.
Stade Jovan krstit kuma svoga,
Od straha mu knjiga ispadnula.
To ga pita prečista gospođa:
"Što bi tebi, moj Jovane kume?"
"Znadeš što je, moja mila kumo,
Pomami se Jordan voda ladna,
Jer se hoće voda potopiti,
A sva gora popadat u travu;
Daj pogledaj, više sebe, kumo,
Kako s' slomi nebo na četvero."
Sad govori prečista gospođa:
"Ta ne boj se, moj Jovane kume,
Jer se nije voda pomamila,
No se voda, kume, potonula,
Jer se hoće voda posvetiti,
A gora se Hristu poklonila.
A nije se nebo salomilo,
Neg' anđeli nebo rasklopiše
Da gledaju đe Hrista krstimo."
