Krst i kruna/3

Krst i kruna
Pisac: Jovan Subotić
TREĆA SLIKA

TREĆA SLIKA
DVORANA U KRALjEVSKOM DVORU U PRIŠTINI
Unaokolo stoje statue kraljeva iz doma Vojisalića

(Kad se digne zavesa nađe se na pozornici Prolog obučen u grčko odelo, sa vesničkim šarenim štapićem u ruci.)

PROLOG (pokloni se publici):
Ja sam Prolog. Grci me rodiše
Pa mi ovo ime nadenuše.
Mnogo brojim hiljada godina,
Ali večna mladost mi je dana.
Sva poznajem svetska pozorišta,
Grčko, rimsko, špansko i englesko,
I sva druga, ma se kako zvala.
I na srpskom već se dadoh vidit'
Samo možda u drugom odelu.
Danas dođoh u grčkome ruhu
Da učinim poštu svetkovini.
A da mogu koju prozboriti,
I ja malu uzo sam ulogu.
Uloga je mala, vrlo kratka,
Čini mi se da je dobro znadem.
(Prepravlja se da govori.)
„San na javi” dono vam je lane
Dvanaest slika srpskijeh kraljeva:
I sad ovde toliko vidite,
Al’ ovo su drugi a ne oni.
Ono behu unuci od ovih,
A ovo su dedovi od onih;
Oni lane behu Nemanići,
Ovi ovde Vojisalići su!"
Ja sam gotov, i sada se praštam!
S Bogom! S Bogom do prve prilike!
(Zastor se spusti, Prolog ode, a zastor se opet odmah digne.)
SAVA:
(Vodeći kralja Andriju uđe; za njima idu Stevan i Vukan.)
Pozdravljam te kao gosta, kralju,
U dvorovi mojih pradedova,
Međ slikama od srpsnih kraljeva.
ANDRIJA:
Duh u misli čudno se uzdiže
Kad pogledim na te slike sjajne!
Takva prošlost slavna i svijetla
Mora dati i budućnost slavnu.
U ovome svečanom trenutku
Čini mi se da s dedovi vaši
Savez sklapam za naše unuke!
Sad te molim da mi kažeš ime
Svakog od tih sjajnih vladalaca,
Kod kojih mi kroz dušu prolazi
Sveta groza, dubono štovanje.
SAVA:
Kazo sam ti da u isto doba
Kad vi vašeg imaste Stevana
Mi imasmo našeg Vladimira.
No vaš Stevan bijaše srećniji,
Vladimira našeg posiječe
Prijevarom na veri Vladislav
Kralj bugarski rođak po supruzi.
Vladimira pođe da zameni
Brat Dragomir, no tog Kotarani
Na prevari u crkvi ubiše
Krov skinuvši mećuć' na nj' kamenje.
No ovi su u drugoj dvorani
Gde su slike srpskih vladalaca
Od kolena lepog Velimira
Il' Belusa, kako Rim ga prozva.
A ovo je dvorana kraljeva
Koji lozu od Vojislava vuku.
(Odvede kralja k Vojislavu.)
Ovo ti je stablo plemenito,
Na kom svi ti rodiše junaci.
Kotorani ubiše mu oca
Ko što rekoh, majka mu pobeže
K Ljutomiru županu raškome
Ocu svome, no i ovog nađe
Mrtva, te beži ujakom
Od zla na zlo, iz Raške u Bosnu.
No jošt mlada ujakom ne stiže
Rodi čedo u zelenoj gori,
Umota ga lišćem i travicom,
A lipovom uvi ga ličinom.
To detence u begu rođeno
Spase posle svoju domovinu
I postade od najboljeg boljim,
Jasnim suncem međ sjajnim zvezdama
Na srpskome nebu kraljevskome.
Kad no Grci ljuto pogaziše
Sve države srpske i bugarske
On podiže narod na oružje
I potuče čete carigradske
Sedam četa i sedam vojvoda,
Te prikupi sve srpske države,
Da sjajnija posta neg ikada.
(Pristupi drugoj statui.)
Ovo su mu tri junačka sina:
Kralj Gojislav, Mihajlo, Radoslav;
Sva tri zlatnu krunu ponesoše
Al’ tek posle smrti materine,
(Poiazuje sline.)
Koju vidiš s najstarijim sinom.
Gojislava nevera poseče;
A Mihajlo s braćom i sinovma
Skonča Srpsku sa zemljom Bugarskom
I Bodina dade Bugarima
Da im bude carem u Trnovu.
Za Mihajlom kralj Radoslav dođe.
Dobar junak, al' prijatelj miru
Više ceneć od sile pravicu.
Pod njim zemlja odmori se naša
Od silnijeh prvašnjih ratova.
On Bodina sina Mihajlova
Iz tamnice spase carigradske;
Al’ mu Bodin lepo ne zahvali,
Već mu uze celu kraljevinu.
Bodin bjaše junak nad junaci.
On junačkom pritisnu desnicom
Sve župane, bane i vojvode,
Te mu svetloj pokloniše s’ kruni,
I učini ime znamenitim.
Među prve stade kraljeve nam.
No Jakinta, njegova kraljica,
Koju ovde s Đorđem sinom vidiš,
Baci seme u zemlju krvavo,
Koje rodi užasnim pokoljem.
U toj borbi strasti i nasilja
Istrošiše s’ sile neobične.
Kralj Dobroslav sin nralja Mihajla,
Bi oslepljen, ljuto osakaćen,
I s prestola u manastir bačen;
Kočapar skonča izbog na bojištu.
Kralj Vladimir, unuk kralj Mihajla
Popi otrov, i u zemlju pođe;
Kralj Grubeša poginu u boju
Kog povede radi krune s Đorđem;
A sam Đorđe sin junačkog oca
Sledujući nauci matere,
Koja ovde pored njega stoji,
Sa prestola morade se sići,
I otići sužanj u Carigrad.
I Jakintu proguta oluja,
Koju sama u zemlji podiže.
Moj ded stiša tu užasnu buru,
Kralj Gradinja, unuk dobrog kralja
Radoslava: s njime sede pravda
Na naš prestol, on poguši strasti;
On Đorđija ne htede gubiti,
I oprosti svima i svakome,
Ratu stade građanskom na glavu,
I pomiri kuće zamražene
I izmiri duhove krvave.
U Gradinje dva bijahu sina
Najstariji zvaše se Radoslav
I tog vidiš do oca u redu,
A najmlađeg nazvaše Nemanjom,
Njega ovde međ dedovi nema.
Sa Nemanjom nov se duh pojavi,
Nova težnja, i nove stihije.
No to mi je otac, prijatelju.
ANDRIJA:
Videć’ takvu slavu i gospodstvo
I junačku u narodu snagu
Vidim da su Srblji i Mađari
Dva naroda ravna i jednaka.
I kad dođem stolnom Beogradu
Gospodu ću u sabor sazvati,
I kazat’ im sve, kako je bilo,
I doneti za napredak zakon,
Da na Srblje Mađar ne udara
Ni za volju Rimu ni Carigradu,
Već da s njima živi u ljubavi.
Srpsku krunu da štuje ko svoju,
Srpoko pravo da nikad ne vređa,
Jer pravo si reko, svetitelju,
Da mađarskoj zapad preti kruni
A Carigrad srpskom kraljevanju:
Pa bi bilo za nas ponajbolje,
Da stojimo jedan uz drugoga,
I da jedan drugom pomažemo
Kad kom bude došlo do nevolje.
SAVA:
Poštovanje prava i obraza
Jedan put je, i jedini, kralju,
Koji našem vodi prijateljstvu.
Jer za svoje pravo i poštenje
Svaki Srbin rado daće glavu;
I pre ćemo svi dat’ se iseći
Nego da svoj obraz pogazimo.
ANDRIJA:
Danas šiljem iz Srbije vojsku,
A sutra se i sam za njom krećem.
(Dajući im ruke.)
S Bogom braćo, s Bogom, prijatelji:
Dokgod živim, vaš sam u svačemu.
(Ode na polje.)
SAVA (prateći ga):
S Bogom pošo, srećno kući došo,
I ove svoje našao vesele.
(Izađu.)
STEVAN (Vukanu, koji smućen stoji):
Brate!
VUKAN (trgnuvši se):
Šta ćeš?
STEVAN:
Eto stran nam čovek
Pruži ruku mira i prijateljstva;
A ti eto jošt okrećeš glavu
Od svog roda, od braće rođene!
VUKAN:
Zar me vi jošt brojite u žive?
Ta niste l’ me uništili sami!
SAVA (dođe Vukanu):
Čuj Vukane, krajni čas udari,
Da mi svoju kuću uredimo.
VUKAN (s okrenutom glavom na stranu):
A šta imam ja tu govoriti?
Eto ti sve bez mene naredi.
SAVA:
Mađari nam iz zemlje odlaze,
Ali lako mogu opet doći.
Nralj se Andrija sprijatelji s nama,
Al' u ljudma menjaju se misli,
I kralj često što mu s neće mora.
Zato valja da se pogodimo
I međ sobom zakon učinimo,
Da ne damo susedom prilike
Mešati se u naše poslove.
S tog se moraš ti sad i zakleti
Pred slikama naših pradedova
Da se nikad podignuti nećeš
Protiv kralja, protiv brata svoga
I da nećeš u zemnju pozvati
Nikog, nikad, od naših suseda!
VUKAN:
Mogu sebe ukinut’ sa sveta
Ako tano za dobro nađete:
Al' reč danu pogazit ne mogu
Jer mi neda obraz i poštenje!
SAVA:
(Daje mu pismo, koje bijaše dobio od kralja Andrije):
Reč, koju si kralju Andriji dao.
Evo ti je... on ti sam je vraća!
A tim istim i ona s’ rešava,
Koju dade uz Andriju Rimu!
VUKAN (uzme pismo levom rukom):
Sinji kamen sa duše mi spade!
(Stupi korakom napred i podignuvši glavu gore, oči k nebu, svečano.)
Zaklinjem se!
SAVA:
Digni u vis desnicu!
VUKAN (uzdahne i ponikne):
Desnica mi visi o ramenu
Mrtva!
SAVA:
Reč si uzo, koju njom zadade,
A bratu je dižeš u zakletvu:
Pokušaj je dignut' u visinu.
VUKAN:
(Sumnjajući pokuša da je digne, i digne je.):
Oh radosti, ruci s’ vrati snaga;
Meni dika vrati se junački:
Kazuj reči: ruka je dignuta!
SAVA:
Zaklinjem se Bogom istinijem,
Da ću brata priznavat’ za kralja,
I slušat’ ga kao gospodara,
I da nikad nikakva tuđina
Na Srbiju neću dozivati!
VUKAN (izgovori i doda):
I neka mi usahne desnica
Ako mač svoj na svoj dignem narod,
I nek zemlja kosti mi izmetne
Ako za nju svoju nedam glavu!
(Pristupi Stevanu i pruži mu desnu ruku.
Stevan mu runu prikvati.
Vukan spusti se na koleno pred njim.
Stevan ga digne i zagrli ga, pa ga onda odpusti.)
SAVA (stane više njih u sredu):
Tako dragi: dokle srpska braća
Koju sudba na krmu pozove
Tako stoje jedan uz drugoga
Ko što sada vi stojite ovde,
Neće biti sile na svijetu
Koja će nam obraz pogaziti.
Na tu vašu sliku i priliku
Potomci će oči upirati,
I na slogu braću pozivati;
A junački naši pradedovi
Kojih dusi sad nad vama lebde,
U svome će nebesnom naselju
Slast u čistim osećat' dušama,
I nečujnim našem uhu glasom
Blagoslov će nad vama izricat'!
Spustite se, braćo na kolena,
Da vam savez brat vam blagoslovi
Čistim srdcem i smrtnom molitvom.
(Stevan i Vunan klennu držeći se za ruke.
Sava digne glavu gore, oči k nebu, i metne rune na njihove glave, pa iz dubine duše sa najvećom pobožnošću govori:
Da ste srećni! Da ote moćni! Da ste blagosloveni!
(U taj mah čuju se prvi glasovi pesme od mermernih likova.
Sava, Stevan, Vukan uprepaste se.)
SAVA:
To su dusi naših pradedova!
(Spusti se i on na kolena.)
LIK STATU (peva):
Da ste srećni! Da ste moćni! Da ste blagosloveni Amin!
(Među tim se pojavio tikom za njima duh Nemanja obučen kao u Snu na javi, sad prostre ruke nad njih i podrži i tako dok pesma traje, a na kraju nje odpeva on samo tiho: Amin!)

(3AVESA)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.