Крсно име краља Милутина
Краљ Милутин крсно име служи,
Крсно име светител Јована,
Саставио доста Србадије,
Србадије и старе и младе,
Три му пуне софре и долије, 5
Једна софра од сухога злата,
Друга софра од срме жежене,
Трећа софра од шимшировине,
Што је софра од сухога злата,
За њом сједе седам џенерала, 10
И остала сва српска господа,
Међу њима игумане Максо;
Што је софра од срме жежене,
За њом сједе простачки кметови;
Што је софра од шимшировине, 15
За њом сједе ђеца из ћелије,
Око њихе слуге неколике,
Што им служе вино и ракију,
Замеђено и зашећерено,
Кад се хладна напојише вина, 20
Те им винце угријало лице,
А ракија собет отворила,
Онда рече краље Милутине:
»Србадијо, моја браћо драга,
Послушајте што ћу говорити: 25
Када сване и огране сунце,
Да идемо у нове ћелије,
Да ми наше књиге расклопимо,
Да видимо наше старописе,
Што нам књиге од старина пишу, 30
Што ће наша ђеца дочекати,
Шта ће народ српски запамтити,
Шта ли носи потљено вријеме?«
Кад то рече краље Милутине,
Он то рече, сви му кајил бише, 35
Пак од земље на ноге скочише,
Те одоше у нове ћелије,
Доведоше ђецу вилосове,
И по реду старе калуђере,
И остале млоге сановнике, 40
Расклопише књиге старовнике,
Пак гледаше четири са'ата,
Кад изишла четири са'ата,
Онда рече краље Милутине:
»Златна брадо, игумане стари, 45
И ђечице наши вилосови!
Шта нам книге старовници пишу,
Толкујте нам, да разумијемо?«
Проговара игумане стари,
И остала ђеца вилосови: 50
»Господине, краље Милутине!
Наше књиге старовници пишу,
Да ће постат на земљи невјера,
И змајеви 'оће побјегнути,
У висине небу под облаке, 55
Иза тога преузет се царство,
И на земљи нестати јунака,
Срб ће Србу невјеру чинити,
Супрот тога изгубити царство,
Народ српски пресјенуће сунце, 60
Наше цркве порушити Турци,
Понајприје Стамбол притиснути,
Старог града цара Костадина,
И велику, Јасофију цркву,
Што је так'е у свијету нема, 65
И у њој ће оборит олтаре,
Па уз цркву призидат мунаре,
И на њима хучит мујезини,
Кад поруше цркву Јасофију,
Порушиће млого намастира, 70
И бијелу Петковицу цркву,
У Призрену нашем Цариграду,
Кад поруше Петковицу цркву,
Биће туга вас народ хришћански.«
Кад Милутин саслушао р'јечи, 75
Сузе проли низ бијело лице,
Сузе проли, а њима говори:
»Вилосови, моја ђецо драга,
Високо ме ви опечалисте,
Да, ми тога дочекат' нећемо?« 80
Њему веле ђеца вилосови:
»Господине, краље Милутине,
Тог' се не бој, тог' дочекат нећеш,
Ни четврта ђеца неком тебе,
Тешк' ономе ко тога дочека.« 85
Кад вијећу так'у учинише,
Сузе проли сва српска господа,
Књижевницим' краље говораше:
»Вилосови, моја ђецо драга!
Послушајте, што ћу говорити, 90
Када акшам на земљицу па'не,
У свилу се нову обуците,
Пак отид'те у нове ћелије,
Запалите муме и чираке,
Расклопите књиге старовнике, 95
Пак гледајте с вечер' до сабаха,
Те видите што нам књиге пишу,
Кад се српско пак преузме царство,
Оће ли се икад повратити?
Кад се наше пак поруше цркве, 100
Оће ли се икад поградити,
И на њима звона ударити,
Нашу браћу сунце огријати?«
Пак од земље на ноге скочише,
И одоше у нове ћелије, 105
Запалише муме и чираке,
А у руке књиге прихватише,
Те гледаше с вечер' до сабаха,
Кад виђеше што им књиге пишу,
Од земљице на ноге скочише, 110
Те с' умише и Богу молише,
Кад с' умише и Богу молише,
Посједаше у нове ћелије,
А слуге им пиво донесоше,
Замеђено и зашећерено, 115
Ту се хладна напојише вина.
Док ево ти Милутина краља,
А за њиме седам иенерала,
Ситно шећу, гледају преда се,
Па одоше у нове ћелије, 120
Ђено сједе ђеца књижевници,
Књижевницим' добро јутро вичу,
Књижевници Бога прихватише,
Испред њихе на ноге скочише,
Сједе краље у нове ћелије, 125
Пак до себе млађе поредио,
Све посједе седам иенерала,
Славно краље сједе бесједити:
»Ђецо моја, моји вилосови,
Јесте л' вид'ли што нам књиге пишу? 130
Кад се наше пак преузме царство,
'Оће ли се икад повратити?
Кад се наше пак поруше цркве,
Оће л' браћу сунце огријати,
'Оће ли се икад поградити.« 135
Говоре му ђеца књижевници:
»Господине, краље Милутине,
Танко ће се повратити царство,
А још тање поградити цркве,
Док с' не сложи све седам краљева, 140
Пак сви једну вјеру узвјерују,
Чисту вјеру Христа крштенога,
Кад се сложи све седам краљева,
Онда ће се замља прославити,
И наше се име поменути, 145
Србину се Призрен повратити,
Петковица поградити црква;
Онда ће се Стамбол повратити
И Софија Грцим' од Турака,
На Софију оборнт мунаре, 150
А оградит високе звонаре,
А у њојзи поградит олтаре,
И остале поградити цркве,
Што су стари цари направили,
И на свакој звоно ударити.« 155
А кад зачу краље Милутине
И његово седам џенерала,
Он завуче у цепове руке,
Извади им стотину дуката,
Пак отален на ноге ђипио, 160
А за њиме игумане стари,
И његова ђеца вилосови,
И његово седам џенерала,
Пак одоше у бијелу цркву,
У бијелу Петковицу цркву, 165
Петковицу своју задужбину,
Што је краље себи направио,
Задужбину за живота свога,
Те служаше тајну летурђију,
Служише је шест пуно са'ата, 170
Кад с' ослужи тајна летурђија,
Краљ Милутин изиђе из цркве,
А за њиме седам џенерала,
Пак и они игумане стари,
И његови млади вилосови, 175
И остала славна Србадија,
Сви одоше у краљеве дворе,
Посједоше за пуну трпезу,
А око њих слуге неколике,
Донесоше вино и ракију, 180
Пак сједоше хладно пити вино,
Пак ту пише вино и ракију,
За пунијех неђељицу дана,
Кад прослави светитеља свога,
Сваки оде завичају своме, 185
Краљ остаде у бијелу двору.
