Крећи, оче игумане
Умирао један стари игуман у зенђилу манастиру, па од жалости, када види да ће умријети, почне плакати. Упита га један од најстаријих калуђера, који је као у ручи држао да ће он по смрти игумана старјешином постати: - што ти је, оче игумане, те тако плачес? Одговори му он: - Како нећу плакати, кад промислим како ћете ви јадни калуђери без мене пошто ја умрем, како ли ће ови наш манастир без добра управитеља као што сам ја? А они му калуђер одговори, као да плаце: - Крећи ти, оче игумане, не мисли се ништа за манастир.