Krvni mir/10.1
XI POJAVA
MILOŠ, LAZAR, STANKO i pređ.
MILOŠ: E, evo nas! Došli smo, pa da ugovorimo.
SETVAN: Dobro mi došli! I treba da ugovorimo i da svršimo, pa da i opet budemo k’o braća.
SVI: Tako je.
MILOŠ (Stevanu): Pa šta veliš? Koliko ćeš platiti krvnine, pa da znamo?
STANKO: Jes’ treba da znamo.
STEVAN (zastane za časak i razmišlja): Eno vam ona moja velika njiva u polju. Je li vam dosta?
MILOŠ: Ja mislim da je dosta.
STEVAN (Lazaru i Stanku): Šta vi velite?
LAZAR: Pa i ja velim: da je dosta.
STANKO: I ja.
STEVAN: E, kad smo sve svršili, barem da popijemo po malo rakije. (Mirku) Donesi plosku.
MIRKO (diže čuturu): Evo je.
STEVAN (Uzima): Zdravi ste mi, braćo! O čemu radili, sretno i hajirli bilo. Da nam bog dade bracku slogu i ljubav. (Pije.)
SVI: Amin. (Piju po redu.)
MILOŠ: A sad, brate domaćine, zbogom nam ostaj! Fala ti na dočeku i na lijepijem riječima... Hajdemo braćo!
STANKO i LAZAR: .. . Hajdemo. (Pođu.)
STEVAN (pođe da ih prati. No baš pred vratima.)
MILOŠ (okrene se i pita Stevana): A kad rekosmo da uglavimo mir?
STEVAN: O Mitrov-danu kod crkve.
MILOŠ: Lijepo, baš lijepo ... Zbogom.
STEVAN: Zbogom pošli. (Oni odu.) (Veselo Mirku.) A sad, moomče, i ti mi budi veseliji! Sad neću da mi je iko tužan. .. Ovo mi je danas radostan dan ko da koga ženim jali udajem ... Bog je sve na dobro okren’o. (Udara ga po ramenu.) Veseli se, more! Daj mi ’vamo tu rakiju! Hoću da pijem, ama ljucki da pijem! Živio! (Nagne i pije.)
MIRKO (pogleda u nebo i duboko odahnu): Bože, fala ti!
Zavjesa pada
|