Крвна освета

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Крвна освета

0001 Закукала сиња кукавица
0002 усред зиме кад јој није врјеме
0003 у бјеломе дану Савиноме.
0004 Она кука на танехној кули
0005 у бијелу Кулашину граду.
0006 То не бјеше кукавица сиња,
0007 веће мајка Кајевића Мехе,
0008 а што кука и невоља јој је,
0009 јер је сина изгубила свога,
0010 свога сина Меху Кајевића:
0011 четерест му и седам година.
0012 Он је јунак био без карара,
0013 јер је тридест посјекао глава,
0014 тридест глава црногорских јунака.
0015 Па је дошо вакат по земану,
0016 погино је Кајевићу Мехо,
0017 посјеко га Кнежевић Спасоја.
0018 Спасоја је из Мораче Горње.
0019 Колко кука Мехмедова мајка,
0020 вас Кулашин забун учинила.
0021 То су чула до два Кајевића:
0022 једно бјеше Реша-буљубаша,
0023 а друго је Хасан-бајрактаре.
0024 Оде Хасан говорити Реши:
0025 „О мој брате, Реша-буљубаша,
0026 ено кука наша мила стрина,
0027 наша стрина, Мехмедова мајка,
0028 да иђемо стару утјешити.”
0029 Оба брата на ноге скочише,
0030 па су дошли кули Мехмедовој,
0031 ту нађоше мајку Мехмедову,
0032 па јој веле до два Кајевића:
0033 „Наша стрино, Мехмедова мајко,
0034 што ти кукаш јутром и вечером?
0035 То је, стара, од бога грехота
0036 а од људи велика срамота.”
0037 А вели им Мехмедова мајка:
0038 „Чусте ли ме, до два Кајевића!
0039 Јазук вама и вашему наму,
0040 јазук било свему Кулашину!
0041 Ви не бисте кадер осветити
0042 свог братића Кајевића Меху;
0043 а ви да сте који погинули,
0044 па да је жив Кајевићу Мехо,
0045 он би васке давно осветио
0046 јал’ за новце, јали на јунаштво.”
0047 А веле јој до два Кајевића:
0048 „Стан’, причекај, Мехмедова мајко,
0049 ти пречекај док Ђурђевдан дође,
0050 по Ђурђеву цио мјесец прође,
0051 док се гора заодјене листом,
0052 црна земља зеленом травицом,
0053 доклен јање биде за заклања.
0054 Ако бог да и нама поможе,
0055 оба ћемо у Морачу саћи
0056 до бијеле Спасојеве куле,
0057 сићи ћемо вучки и хајдучки,
0058 па посјећи Кнежевић Спасоју,
0059 изнијет му Кулашину главу.”
0060 А вели им Мехмедова мајка:
0061 „А ја Меха не бих ни жалила,
0062 јунак био па је погинуо,
0063 нег не могу слушат са ушима,
0064 гдје се фали Кнежевић Спасоја,
0065 он се хвали у све седам Брда
0066 и хвали се по свој Гори Црној
0067 гдје је горског погубио вука,
0068 горског вука Кајевића Меху.”
0069 Оба јој се брата заклињаху:
0070 „Немој кукат, Мехмедова мајко,
0071 створит ћемо што смо ти рекнули.”
0072 Па одоше оба Кајевића,
0073 својој кули дошли од камена.
0074 А дан по дан, земан по земану,
0075 па је дошо данак Ђурђев-данак.
0076 По Ђурђеву цијел мјесец прође,
0077 сва се гора заодјела листом,
0078 црна земља са зеленом травом.
0079 Једно јутро браћа подранила,
0080 браћа сједе на бијелој кули.
0081 А што вели Хасан-бајрактаре:
0082 „Старји брате, Реша-буљубаша,
0083 знаш ли, Решо, није било давно,
0084 како смо се стрини закињали,
0085 нашој стрини, Мехмедовој мајци,
0086 да сиђемо у Морачу пусту
0087 до бијеле Спасојеве куле,
0088 да смакнемо Кнежевић Спасоју,
0089 да ми нашег брата покајемо,
0090 нашег брата Кајевић Мехмеда.”
0091 Решо викну остарјелу мајку:
0092 „Чујеш мене, остарјела мајко,
0093 дер узгрни уз руке рукаве,
0094 па ћеш нама хљеба укухати.”
0095 А старица на ноге скочила,
0096 па хљебове њима покухала.
0097 Хасан скочи на ноге лагахне,
0098 па он своме тору долазио,
0099 па изабра овцу јаловицу
0100 па је закла Хасан-бајрактаре,
0101 па на ражњу овцу испекоше.
0102 Кад је овца испечена била,
0103 исјекоше овцу јаловицу,
0104 па јој месо у торбу турише
0105 и бијелије лахки брашљаница.
0106 Спремише се оба Кајевића.
0107 Отален су браћа полазила,
0108 по по ноћи браћа ударила,
0109 ударише преко Кулашина;
0110 до сабаха јесу излазили
0111 на планину на врх Бјеласице.
0112 На планини данак заданили
0113 и туде су ноћцу заноћили,
0114 па другога јутра дочекали.
0115 Па се добро ојутрило било,
0116 повисоко сунце изгријало,
0117 браћа сједе под буквом зеленом.
0118 Ну да видиш Хасан-бајрактара,
0119 па извади дурбин из њедара,
0120 низ планину дурбин окренуо,
0121 на дурбин је по планини гледо,
0122 па Морачу Хасан угледао,
0123 по Морачи цркве се бијеле;
0124 и гледао куле по ћенару,
0125 видје кулу Кнежевић Спасоју.
0126 Док је видје, одмах је познаде.
0127 По чему је кулу познавао?
0128 Он видио на бијелој кули
0129 русу главу Кајевића Меха.
0130 Мехмедова глава опанула,
0131 од костију месо отпануло,
0132 отрухнуло па је отпануло;
0133 црне очи вране искапале,
0134 а мозак су црви расточили.
0135 Кад је Хасан главу угледао,
0136 љуто писну Хасан-бајрактаре,
0137 из руке му дурбин испануо,
0138 па на брата окренуо главу:
0139 „О мој брате, Реша-буљубаша,
0140 што ти мене водиш по планини,
0141 већ ме сведи у Морачу равну.”
0142 А вели му Решо у планини:
0143 „О мој брате, Хасан-бајрактаре,
0144 што ти данас у планини писну?
0145 Црногорце јеси л’ угледао
0146 и пред њима љуте харамбаше,
0147 па се тако, брате, препаднуо?”
0148 А вели му Хасан-бајрактаре:
0149 „Ја се, брате, препасти не могу
0150 баш никаква љута Црногорца;
0151 већ ја видјех кулу Кнежевића
0152 и на кули главу Мехмедову,
0153 зато, брате, у планини писнух.
0154 Већ хајдемо у Морачу саћи.”
0155 А вели му Реша-буљубаша:
0156 „О мој брате, Хасан-бајрактаре,
0157 а ласно је низ Хрзату саћи,
0158 ал’ се није натраг повратити.
0159 Већ, мој брате, Хасан-бајрактаре,
0160 ноћас јесте уочи недјеље,
0161 ујутро ће недјеља сванути,
0162 ујутро ће Власи светковати,
0163 а ми ћемо ноћас салазити
0164 низ планину до Црвене стјене.
0165 Туде има седамдесет врела,
0166 ту излазе овце из Мораче,
0167 они овце поје на врелима,
0168 код врела им овце све пландују.
0169 Нећемо ли туде дочекати
0170 да изађу овце Кнежевића,
0171 па ће с њима Кнежевићу бити,
0172 да он овце од Турака чува;
0173 нећемо л’ га туде дочекати.”
0174 Акшам црни паде на ледину,
0175 оба брата на ноге скочише,
0176 па су сашли до Црвене стјене,
0177 па код воде браћа посједала.
0178 У то свану и огрија сунце.
0179 Кад пол дана претурило било,
0180 врућина је вома угријала,
0181 па долазе из Мораче овце;
0182 све се овце поје на врелима,
0183 нејма стоке Кнежевић Спасоје.
0184 Мало врјеме али дуго није,
0185 закуцаше звона уз планину,
0186 ето брава Кнежевић Спасоје,
0187 његовије хиљаду оваца,
0188 за овцама љути Црногорци:
0189 четридесет имаде Брђана,
0190 у свакога токе на прсима.
0191 Пред овцама Кнежевић Спасоја,
0192 па он први иђе пред овцама.
0193 Угледа га Реша-буљубаша.
0194 На Спасоји црвене чакшире,
0195 јесу пусте Мехе Кајевића;
0196 на плећим му црвена долама,
0197 јест долама Кајевића Мехе;
0198 на прси му токе Мехмедове,
0199 за појасом обје леденице,
0200 пушке мале Кајевића Мехе,
0201 што педесет ваљају дуката;
0202 на рамен му бистрог џефердара,
0203 дуга пушка Кајевића Мехе.
0204 Нут какав је Кнежевић Спасоје:
0205 црни су га претиснули брци,
0206 па му брци пали по токама.
0207 Онда Решо бесједи Хасану:
0208 „О Хасане, брате од матере,
0209 да ти видиш Кнежевић Спасоју,
0210 би ли мого њега познавати?„
0211 А вели му Хасан лакрдију:
0212 „Не бих мого познат Црногорца.”
0213 А вели му Решо у планини:
0214 „Ходи, види силна Црногорца.”
0215 Иза букве Хасан погледао.
0216 Када Хасан видје Кнежевића,
0217 у Хасану срце заиграло,
0218 звекнуше му токе на прсима,
0219 обје су му руке задрхтале,
0220 све му пушка дрхти у шакама.
0221 Кад то видје Реша-буљубаша,
0222 па Хасану оде говорити:
0223 „О мој брате, Хасан-бајрактаре,
0224 ти си казо да се не би препо
0225 баш онога силна Црногорца.”
0226 А вели му Хасан лакрдију:
0227 „Ја се, брате, нисам препаднуо.”
0228 Опет Решо бесједи Хасану:
0229 „Кад се ниси тако препаднуо,
0230 што ти токе на прсима звече?
0231 што ти пушка дрхти у шакама?”
0232 А вели му Хасан лакрдију:
0233 „Ово ме је ешак ухватио.”
0234 Па му Решо оде бесједити:
0235 „Удри, брате, црног душманина,
0236 удри њега пушком од очију.”
0237 Кад то чуо Хасан-бајрактаре,
0238 па од земље на ноге скочио,
0239 па он трчи до врела студена,
0240 па му стаде насред пута равна.
0241 Угледа га Кнежевић Спасоја,
0242 тада стаде Кнежевић Спасоја,
0243 па је своје овце уставио,
0244 на дружину главу окренуо
0245 и њима је тихо бесједио:
0246 „Станте туде, млади Црногорци!”
0247 Црногорци стали у планини,
0248 па Спасоје грлом подвикнуо,
0249 он познаде Хасан-бајрактара.
0250 Спасоје му оде говорити:
0251 „Чујеш ли ме, Хасан-бајрактаре,
0252 откуд туде у нашу планину?
0253 Зар си свео Кулашинце младе,
0254 Кулашинце, да ми одгнаш овце?
0255 Оваца ми одјавити нећеш,
0256 док је мени на два рама главе!”
0257 А вели му Хасан-бајрактаре:
0258 „Чујеш мене, силан Кнежевићу,
0259 ја нијесам свео Кулашинце
0260 да оћерам твоје бјеле овце,
0261 већ сам дошо у вашу планину,
0262 нећу л’ тебе овдје дочекати,
0263 да ја твоју осијечем главу,
0264 нећу л’ Меха осветити мога.”
0265 Па скидоше пушке са рамена,
0266 опружише један на другога,
0267 Кнежевића пушка преварила.
0268 Пуче пушка Хасан-бајрактара,
0269 посред паса њега погодио,
0270 нако паде Кнежевић Спасоја.
0271 Кад погледа Хасан-бајрактаре,
0272 на Спасоји нестануло главе,
0273 посјече га Реша-буљубаша.
0274 Почо бјежат Решо уз планину,
0275 а вели му Хасан-бајрактаре:
0276 „Чујеш мене, Решо-буљубаша,
0277 ласно ј’ посјеч мртва Брђанина.
0278 Ти посјече Спасојеву главу,
0279 на Спасоју осташе хаљине
0280 нашег брата Кајевића Меха.
0281 Врат’ се натраг, Реша-буљубаша,
0282 врат’ се натраг те скини хаљине;
0283 ако ли се натраг вратит нећеш,
0284 убит ћу те пушком од очију,
0285 убит ћу те баш ко Црногорца.”
0286 Није друге, он се натраг врати.
0287 Решо мртву Кнежевићу дође,
0288 па за ногу узима Спасоју,
0289 па за букву заклони Спасоју,
0290 па му стаде одијело скидат.
0291 Поклопи га четрест Брђана,
0292 црногорске пушке запуцаше,
0293 а све пуца бистар џефердаре,
0294 дуга пушка Хасан-бајрактара.
0295 Хасан брата у планини брани.
0296 Хасан уби још седам Брђана
0297 бранећи си брата у планини.
0298 Са Спасоје скидоше хаљине,
0299 побјегоше натраг Кулашину.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, Из рукописне оставштине Косте Хермана, редакција, увод и коментари Ђенана Бутуровић, Сарајево, 1966.