Krvna osveta
0001 Zakukala sinja kukavica
0002 usred zime kad joj nije vrjeme
0003 u bjelome danu Savinome.
0004 Ona kuka na tanehnoj kuli
0005 u bijelu Kulašinu gradu.
0006 To ne bješe kukavica sinja,
0007 veće majka Kajevića Mehe,
0008 a što kuka i nevolja joj je,
0009 jer je sina izgubila svoga,
0010 svoga sina Mehu Kajevića:
0011 četerest mu i sedam godina.
0012 On je junak bio bez karara,
0013 jer je tridest posjekao glava,
0014 tridest glava crnogorskih junaka.
0015 Pa je došo vakat po zemanu,
0016 pogino je Kajeviću Meho,
0017 posjeko ga Knežević Spasoja.
0018 Spasoja je iz Morače Gornje.
0019 Kolko kuka Mehmedova majka,
0020 vas Kulašin zabun učinila.
0021 To su čula do dva Kajevića:
0022 jedno bješe Reša-buljubaša,
0023 a drugo je Hasan-bajraktare.
0024 Ode Hasan govoriti Reši:
0025 „O moj brate, Reša-buljubaša,
0026 eno kuka naša mila strina,
0027 naša strina, Mehmedova majka,
0028 da iđemo staru utješiti.”
0029 Oba brata na noge skočiše,
0030 pa su došli kuli Mehmedovoj,
0031 tu nađoše majku Mehmedovu,
0032 pa joj vele do dva Kajevića:
0033 „Naša strino, Mehmedova majko,
0034 što ti kukaš jutrom i večerom?
0035 To je, stara, od boga grehota
0036 a od ljudi velika sramota.”
0037 A veli im Mehmedova majka:
0038 „Čuste li me, do dva Kajevića!
0039 Jazuk vama i vašemu namu,
0040 jazuk bilo svemu Kulašinu!
0041 Vi ne biste kader osvetiti
0042 svog bratića Kajevića Mehu;
0043 a vi da ste koji poginuli,
0044 pa da je živ Kajeviću Meho,
0045 on bi vaske davno osvetio
0046 jal’ za novce, jali na junaštvo.”
0047 A vele joj do dva Kajevića:
0048 „Stan’, pričekaj, Mehmedova majko,
0049 ti prečekaj dok Đurđevdan dođe,
0050 po Đurđevu cio mjesec prođe,
0051 dok se gora zaodjene listom,
0052 crna zemlja zelenom travicom,
0053 doklen janje bide za zaklanja.
0054 Ako bog da i nama pomože,
0055 oba ćemo u Moraču saći
0056 do bijele Spasojeve kule,
0057 sići ćemo vučki i hajdučki,
0058 pa posjeći Knežević Spasoju,
0059 iznijet mu Kulašinu glavu.”
0060 A veli im Mehmedova majka:
0061 „A ja Meha ne bih ni žalila,
0062 junak bio pa je poginuo,
0063 neg ne mogu slušat sa ušima,
0064 gdje se fali Knežević Spasoja,
0065 on se hvali u sve sedam Brda
0066 i hvali se po svoj Gori Crnoj
0067 gdje je gorskog pogubio vuka,
0068 gorskog vuka Kajevića Mehu.”
0069 Oba joj se brata zaklinjahu:
0070 „Nemoj kukat, Mehmedova majko,
0071 stvorit ćemo što smo ti reknuli.”
0072 Pa odoše oba Kajevića,
0073 svojoj kuli došli od kamena.
0074 A dan po dan, zeman po zemanu,
0075 pa je došo danak Đurđev-danak.
0076 Po Đurđevu cijel mjesec prođe,
0077 sva se gora zaodjela listom,
0078 crna zemlja sa zelenom travom.
0079 Jedno jutro braća podranila,
0080 braća sjede na bijeloj kuli.
0081 A što veli Hasan-bajraktare:
0082 „Starji brate, Reša-buljubaša,
0083 znaš li, Rešo, nije bilo davno,
0084 kako smo se strini zakinjali,
0085 našoj strini, Mehmedovoj majci,
0086 da siđemo u Moraču pustu
0087 do bijele Spasojeve kule,
0088 da smaknemo Knežević Spasoju,
0089 da mi našeg brata pokajemo,
0090 našeg brata Kajević Mehmeda.”
0091 Rešo viknu ostarjelu majku:
0092 „Čuješ mene, ostarjela majko,
0093 der uzgrni uz ruke rukave,
0094 pa ćeš nama hljeba ukuhati.”
0095 A starica na noge skočila,
0096 pa hljebove njima pokuhala.
0097 Hasan skoči na noge lagahne,
0098 pa on svome toru dolazio,
0099 pa izabra ovcu jalovicu
0100 pa je zakla Hasan-bajraktare,
0101 pa na ražnju ovcu ispekoše.
0102 Kad je ovca ispečena bila,
0103 isjekoše ovcu jalovicu,
0104 pa joj meso u torbu turiše
0105 i bijelije lahki brašljanica.
0106 Spremiše se oba Kajevića.
0107 Otalen su braća polazila,
0108 po po noći braća udarila,
0109 udariše preko Kulašina;
0110 do sabaha jesu izlazili
0111 na planinu na vrh Bjelasice.
0112 Na planini danak zadanili
0113 i tude su noćcu zanoćili,
0114 pa drugoga jutra dočekali.
0115 Pa se dobro ojutrilo bilo,
0116 povisoko sunce izgrijalo,
0117 braća sjede pod bukvom zelenom.
0118 Nu da vidiš Hasan-bajraktara,
0119 pa izvadi durbin iz njedara,
0120 niz planinu durbin okrenuo,
0121 na durbin je po planini gledo,
0122 pa Moraču Hasan ugledao,
0123 po Morači crkve se bijele;
0124 i gledao kule po ćenaru,
0125 vidje kulu Knežević Spasoju.
0126 Dok je vidje, odmah je poznade.
0127 Po čemu je kulu poznavao?
0128 On vidio na bijeloj kuli
0129 rusu glavu Kajevića Meha.
0130 Mehmedova glava opanula,
0131 od kostiju meso otpanulo,
0132 otruhnulo pa je otpanulo;
0133 crne oči vrane iskapale,
0134 a mozak su crvi rastočili.
0135 Kad je Hasan glavu ugledao,
0136 ljuto pisnu Hasan-bajraktare,
0137 iz ruke mu durbin ispanuo,
0138 pa na brata okrenuo glavu:
0139 „O moj brate, Reša-buljubaša,
0140 što ti mene vodiš po planini,
0141 već me svedi u Moraču ravnu.”
0142 A veli mu Rešo u planini:
0143 „O moj brate, Hasan-bajraktare,
0144 što ti danas u planini pisnu?
0145 Crnogorce jesi l’ ugledao
0146 i pred njima ljute harambaše,
0147 pa se tako, brate, prepadnuo?”
0148 A veli mu Hasan-bajraktare:
0149 „Ja se, brate, prepasti ne mogu
0150 baš nikakva ljuta Crnogorca;
0151 već ja vidjeh kulu Kneževića
0152 i na kuli glavu Mehmedovu,
0153 zato, brate, u planini pisnuh.
0154 Već hajdemo u Moraču saći.”
0155 A veli mu Reša-buljubaša:
0156 „O moj brate, Hasan-bajraktare,
0157 a lasno je niz Hrzatu saći,
0158 al’ se nije natrag povratiti.
0159 Već, moj brate, Hasan-bajraktare,
0160 noćas jeste uoči nedjelje,
0161 ujutro će nedjelja svanuti,
0162 ujutro će Vlasi svetkovati,
0163 a mi ćemo noćas salaziti
0164 niz planinu do Crvene stjene.
0165 Tude ima sedamdeset vrela,
0166 tu izlaze ovce iz Morače,
0167 oni ovce poje na vrelima,
0168 kod vrela im ovce sve planduju.
0169 Nećemo li tude dočekati
0170 da izađu ovce Kneževića,
0171 pa će s njima Kneževiću biti,
0172 da on ovce od Turaka čuva;
0173 nećemo l’ ga tude dočekati.”
0174 Akšam crni pade na ledinu,
0175 oba brata na noge skočiše,
0176 pa su sašli do Crvene stjene,
0177 pa kod vode braća posjedala.
0178 U to svanu i ogrija sunce.
0179 Kad pol dana preturilo bilo,
0180 vrućina je voma ugrijala,
0181 pa dolaze iz Morače ovce;
0182 sve se ovce poje na vrelima,
0183 nejma stoke Knežević Spasoje.
0184 Malo vrjeme ali dugo nije,
0185 zakucaše zvona uz planinu,
0186 eto brava Knežević Spasoje,
0187 njegovije hiljadu ovaca,
0188 za ovcama ljuti Crnogorci:
0189 četrideset imade Brđana,
0190 u svakoga toke na prsima.
0191 Pred ovcama Knežević Spasoja,
0192 pa on prvi iđe pred ovcama.
0193 Ugleda ga Reša-buljubaša.
0194 Na Spasoji crvene čakšire,
0195 jesu puste Mehe Kajevića;
0196 na plećim mu crvena dolama,
0197 jest dolama Kajevića Mehe;
0198 na prsi mu toke Mehmedove,
0199 za pojasom obje ledenice,
0200 puške male Kajevića Mehe,
0201 što pedeset valjaju dukata;
0202 na ramen mu bistrog džeferdara,
0203 duga puška Kajevića Mehe.
0204 Nut kakav je Knežević Spasoje:
0205 crni su ga pretisnuli brci,
0206 pa mu brci pali po tokama.
0207 Onda Rešo besjedi Hasanu:
0208 „O Hasane, brate od matere,
0209 da ti vidiš Knežević Spasoju,
0210 bi li mogo njega poznavati?„
0211 A veli mu Hasan lakrdiju:
0212 „Ne bih mogo poznat Crnogorca.”
0213 A veli mu Rešo u planini:
0214 „Hodi, vidi silna Crnogorca.”
0215 Iza bukve Hasan pogledao.
0216 Kada Hasan vidje Kneževića,
0217 u Hasanu srce zaigralo,
0218 zveknuše mu toke na prsima,
0219 obje su mu ruke zadrhtale,
0220 sve mu puška drhti u šakama.
0221 Kad to vidje Reša-buljubaša,
0222 pa Hasanu ode govoriti:
0223 „O moj brate, Hasan-bajraktare,
0224 ti si kazo da se ne bi prepo
0225 baš onoga silna Crnogorca.”
0226 A veli mu Hasan lakrdiju:
0227 „Ja se, brate, nisam prepadnuo.”
0228 Opet Rešo besjedi Hasanu:
0229 „Kad se nisi tako prepadnuo,
0230 što ti toke na prsima zveče?
0231 što ti puška drhti u šakama?”
0232 A veli mu Hasan lakrdiju:
0233 „Ovo me je ešak uhvatio.”
0234 Pa mu Rešo ode besjediti:
0235 „Udri, brate, crnog dušmanina,
0236 udri njega puškom od očiju.”
0237 Kad to čuo Hasan-bajraktare,
0238 pa od zemlje na noge skočio,
0239 pa on trči do vrela studena,
0240 pa mu stade nasred puta ravna.
0241 Ugleda ga Knežević Spasoja,
0242 tada stade Knežević Spasoja,
0243 pa je svoje ovce ustavio,
0244 na družinu glavu okrenuo
0245 i njima je tiho besjedio:
0246 „Stante tude, mladi Crnogorci!”
0247 Crnogorci stali u planini,
0248 pa Spasoje grlom podviknuo,
0249 on poznade Hasan-bajraktara.
0250 Spasoje mu ode govoriti:
0251 „Čuješ li me, Hasan-bajraktare,
0252 otkud tude u našu planinu?
0253 Zar si sveo Kulašince mlade,
0254 Kulašince, da mi odgnaš ovce?
0255 Ovaca mi odjaviti nećeš,
0256 dok je meni na dva rama glave!”
0257 A veli mu Hasan-bajraktare:
0258 „Čuješ mene, silan Kneževiću,
0259 ja nijesam sveo Kulašince
0260 da oćeram tvoje bjele ovce,
0261 već sam došo u vašu planinu,
0262 neću l’ tebe ovdje dočekati,
0263 da ja tvoju osiječem glavu,
0264 neću l’ Meha osvetiti moga.”
0265 Pa skidoše puške sa ramena,
0266 opružiše jedan na drugoga,
0267 Kneževića puška prevarila.
0268 Puče puška Hasan-bajraktara,
0269 posred pasa njega pogodio,
0270 nako pade Knežević Spasoja.
0271 Kad pogleda Hasan-bajraktare,
0272 na Spasoji nestanulo glave,
0273 posječe ga Reša-buljubaša.
0274 Počo bježat Rešo uz planinu,
0275 a veli mu Hasan-bajraktare:
0276 „Čuješ mene, Rešo-buljubaša,
0277 lasno j’ posječ mrtva Brđanina.
0278 Ti posječe Spasojevu glavu,
0279 na Spasoju ostaše haljine
0280 našeg brata Kajevića Meha.
0281 Vrat’ se natrag, Reša-buljubaša,
0282 vrat’ se natrag te skini haljine;
0283 ako li se natrag vratit nećeš,
0284 ubit ću te puškom od očiju,
0285 ubit ću te baš ko Crnogorca.”
0286 Nije druge, on se natrag vrati.
0287 Rešo mrtvu Kneževiću dođe,
0288 pa za nogu uzima Spasoju,
0289 pa za bukvu zakloni Spasoju,
0290 pa mu stade odijelo skidat.
0291 Poklopi ga četrest Brđana,
0292 crnogorske puške zapucaše,
0293 a sve puca bistar džeferdare,
0294 duga puška Hasan-bajraktara.
0295 Hasan brata u planini brani.
0296 Hasan ubi još sedam Brđana
0297 braneći si brata u planini.
0298 Sa Spasoje skidoše haljine,
0299 pobjegoše natrag Kulašinu.
