Крвави престо/36
| ◄ Појава друга | Трећа појава | Појава четврта ► |
Трећа појава
Два најамника (доћу) и Прећашњи.
БОДИН:
Ево их опет!... Опет долазе.
Па шту ћу? Куд ћу? Не могу никуд,
К’о прикован о стену Прометеј;
Ал’ и да могу, те бледе сени
И на крај света би ме пратиле...
ПРВИ НАЈАМНИК:
Ох, светла круно!
БОДИН (за се):
Боже, шта је то?!
Та ова сенка јасно беседи!
Куд да се скријем да ме не виде?
(гласно)
Шта ћете са мном? Станите! Ћут'те!
Пред богом ваљда оптужисте ме,
Насилно што сам крв вам пролио,
А сад из гроба васкрснули сте
И донесосте плаште крваве,
Над троном да ми разапете их.
Ћутите... стан те... Мени је зима...
Зима ми ј'... зима...
ДРУГИ НАЈАМНИК:
Доћосмо, краљу,
Светлога да ти љубимо скута
И опет топло да с’ захвалимо,
Е неси нас џелату предао.
БОДИН:
Настави! Даље... Молим те лепо,
Настави! Немој никада стати,
Те твоје благе и просте речи
На срце ми к'о мелем падају!
Место громова, пастирска врула,
У место клетве, искрен благослов,
Уместо крви бела голубчад
Што гуком шире крила нада мном.
Молим те лепо, настави, даље.
Бесмртној души епирска свирка
Милија није нег' што су мени
Искрене твоје и благе речи.
ПРВИ НАЈАМНИК:
Ал’ нама, краљу, врло је тешко,
Што смо се негда криво заклели
Прот твоје браће, и што рекосмо
Да с’ браћа твоја на тебе дижу,
И свргнути те желе с’ престола.
БОДИН:
Умукни!... Стани!... То би ужасно...
Боже... ужасно, ужасно било!
ДРУГИ НАЈАМНИК:
Нама је врло жао и тешко,
Што твоја браћа невино паше
Под страшним мачем џелатовим.
БОДИН:
Ох!
ПРВИ НАЈАМНИК:
Потвора беше кад рекосмо,
Да од браће ти мита добисмо,
Да убијемо тебе, Бодине:
То тако беше намештено тек.
ДРУГИ НАЈАМНИК:
Та Косор нас је на то навео,
Па сувише нас и научио.
Шта да рекнемо и говоримо
У двору кад нас тобож’ ухвате
И пред тебе нас, краљу, доведу.
ПРВИ НАЈАМНИК:
И оно ј' писмо Косор писао,
Па нам га даде, да ти рекнемо,
Да од браће га твоје добисмо.
(Сумрак се још већи вата)
БОДИН:
Ох, јаој мене. Боже страхота!
Око срца ми змија се мота, —
Ал’ у котур се заман савија
У крв се моју заман упија,
Е никад таке кукавне гује,
Никако јоште да ме отрује!
Како ме гризе, како уједа,
Ал' јотунасто срце се не да.
Заман се не да!... Сад мора веће...
Одмах ће. Ах... ах... Још мало ... Неће!
Тешко ли мени... не могу мрети!
Ал' какве ли су оно хавети
К’о непомичне, големе стене
Што ледним оком гледају мене?
Шта кречи? Цичи? Ко ме то зове?
Утваре? Вране? Окате сове?
Испод земље ми долазе гласи!
Шта ли је ово? Гору л’ ми власи?
Ах, није, није! Сунашце врело
С' потоњи зраци љуби ми чело —
А' тише... ћути... лакше... лагано...
К'о да је опет неко уздан'о
У уској кући, у хладном гробу...
Уздано? — Није... Којем ли добу?
На небу јоште ни звезде нема
А тужно ноћ се само сад спрема
У црну да се облачи ризу...
Ал' тамо, овде, далеко, близу,
Као да нешто тутњи и бруји
Као гавранска крила холуји
Ил’ испод мора да с’ земља тресе...
Тишина... мир... Сад ништ' не чује се
Тек одкуцаји срца ми јасни:
Савести моје судци ужасни. —
ПРВИ НАЈАМНИК:
Сирома Бодин!
БОДИН:
Јао!... Ах! Јао!
ДРУГИ НАЈАМНИК:
Мени га брате, веома жао:
Од жалости ће срце ми пући!...
ПРВИ НАЈАМНИК: .
Уклонимо се, хајдемо кући. (Оду обојица)
|