Krvavi presto/36
| ◄ Појава друга | Treća pojava | Појава четврта ► |
Treća pojava
Dva najamnika (doću) i Prećašnji.
BODIN:
Evo ih opet!... Opet dolaze.
Pa štu ću? Kud ću? Ne mogu nikud,
K’o prikovan o stenu Prometej;
Al’ i da mogu, te blede seni
I na kraj sveta bi me pratile...
PRVI NAJAMNIK:
Oh, svetla kruno!
BODIN (za se):
Bože, šta je to?!
Ta ova senka jasno besedi!
Kud da se skrijem da me ne vide?
(glasno)
Šta ćete sa mnom? Stanite! Ćut'te!
Pred bogom valjda optužiste me,
Nasilno što sam krv vam prolio,
A sad iz groba vaskrsnuli ste
I donesoste plašte krvave,
Nad tronom da mi razapete ih.
Ćutite... stan te... Meni je zima...
Zima mi j'... zima...
DRUGI NAJAMNIK:
Doćosmo, kralju,
Svetloga da ti ljubimo skuta
I opet toplo da s’ zahvalimo,
E nesi nas dželatu predao.
BODIN:
Nastavi! Dalje... Molim te lepo,
Nastavi! Nemoj nikada stati,
Te tvoje blage i proste reči
Na srce mi k'o melem padaju!
Mesto gromova, pastirska vrula,
U mesto kletve, iskren blagoslov,
Umesto krvi bela golubčad
Što gukom šire krila nada mnom.
Molim te lepo, nastavi, dalje.
Besmrtnoj duši epirska svirka
Milija nije neg' što su meni
Iskrene tvoje i blage reči.
PRVI NAJAMNIK:
Al’ nama, kralju, vrlo je teško,
Što smo se negda krivo zakleli
Prot tvoje braće, i što rekosmo
Da s’ braća tvoja na tebe dižu,
I svrgnuti te žele s’ prestola.
BODIN:
Umukni!... Stani!... To bi užasno...
Bože... užasno, užasno bilo!
DRUGI NAJAMNIK:
Nama je vrlo žao i teško,
Što tvoja braća nevino paše
Pod strašnim mačem dželatovim.
BODIN:
Oh!
PRVI NAJAMNIK:
Potvora beše kad rekosmo,
Da od braće ti mita dobismo,
Da ubijemo tebe, Bodine:
To tako beše namešteno tek.
DRUGI NAJAMNIK:
Ta Kosor nas je na to naveo,
Pa suviše nas i naučio.
Šta da reknemo i govorimo
U dvoru kad nas tobož’ uhvate
I pred tebe nas, kralju, dovedu.
PRVI NAJAMNIK:
I ono j' pismo Kosor pisao,
Pa nam ga dade, da ti reknemo,
Da od braće ga tvoje dobismo.
(Sumrak se još veći vata)
BODIN:
Oh, jaoj mene. Bože strahota!
Oko srca mi zmija se mota, —
Al’ u kotur se zaman savija
U krv se moju zaman upija,
E nikad take kukavne guje,
Nikako jošte da me otruje!
Kako me grize, kako ujeda,
Al' jotunasto srce se ne da.
Zaman se ne da!... Sad mora veće...
Odmah će. Ah... ah... Još malo ... Neće!
Teško li meni... ne mogu mreti!
Al' kakve li su ono haveti
K’o nepomične, goleme stene
Što lednim okom gledaju mene?
Šta kreči? Ciči? Ko me to zove?
Utvare? Vrane? Okate sove?
Ispod zemlje mi dolaze glasi!
Šta li je ovo? Goru l’ mi vlasi?
Ah, nije, nije! Sunašce vrelo
S' potonji zraci ljubi mi čelo —
A' tiše... ćuti... lakše... lagano...
K'o da je opet neko uzdan'o
U uskoj kući, u hladnom grobu...
Uzdano? — Nije... Kojem li dobu?
Na nebu jošte ni zvezde nema
A tužno noć se samo sad sprema
U crnu da se oblači rizu...
Al' tamo, ovde, daleko, blizu,
Kao da nešto tutnji i bruji
Kao gavranska krila holuji
Il’ ispod mora da s’ zemlja trese...
Tišina... mir... Sad ništ' ne čuje se
Tek odkucaji srca mi jasni:
Savesti moje sudci užasni. —
PRVI NAJAMNIK:
Siroma Bodin!
BODIN:
Jao!... Ah! Jao!
DRUGI NAJAMNIK:
Meni ga brate, veoma žao:
Od žalosti će srce mi pući!...
PRVI NAJAMNIK: .
Uklonimo se, hajdemo kući. (Odu obojica)
|