Крвави престо/21
| ◄ Појава седма | Прва појава | Појава друга ► |
ЧЕТВРТИ ЧИН
(Дубровник. — Бојно поље)
Прва појава
БОДИН (сам):
Изгубио сам већ тол'ко људи,
А узалуд су сви моји труди;
Дубровник стоји к'о сион — гора
А среће моје не свиће зора,
Већ клетва божја к’о да ме стиже,
Са ступња славе падам све ниже.
Даница моја све већма тавни
А негда моји барјаци славни
Везени сувим жеженим златом
Укаљани су сремоте блатом,
А војска моја што толко страда,
Кукавно бежи испод тог града,
Из којег змаји излећу зорни
Јунаци храбри и ратоборни.
Срамно се морам вратити дома,
Да Дубровника не гледам више
Што незајазно гута ми војску
К'о Молохово огњено грло.
Да с’ дома вратим? У сну, на јави,
Подругљиви да слушам њихов грот
И да ми увек у уву звони
Као поноћних вештица врисак?
Нека се дигне јаук и лелек,
Као на страшној Кокити реци,
Нека крваво потече море,
Што ено и сад хуји и бруји —
Ал' ја се дома вратити нећу
Злосретну моју од стрица браћу
Док не ухватим и не повешам
На главном тргу крвавог града!
Ја нећу ићи! Ол' шта би рекле
О мени жене? Ја нећу ићи,
Ја морам мети својојзи стићи
Па ма се море разлило с' вали
Па ма и тврдо да с’ небо свали!
(чује се глас трубе)
Опет се бију, опет се кољу.
Чисто се земља под-а-мном љуља:
Упоран мора да с’ заметну бој.
Хоће ли једном, хоће ли ратна
И на ме орећа да се осмехне?!..
Боже громова! Боже холуја,
Благослови ми сабље и маче,
И победним их круниши венцем!
(Чују се опет трубе)
Јасније труби, трубачу јадни,
Кад мене неће, нек чује тебе!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.
|