Krvavi presto/21
| ◄ Појава седма | Prva pojava | Појава друга ► |
ČETVRTI ČIN
(Dubrovnik. — Bojno polje)
Prva pojava
BODIN (sam):
Izgubio sam već tol'ko ljudi,
A uzalud su svi moji trudi;
Dubrovnik stoji k'o sion — gora
A sreće moje ne sviće zora,
Već kletva božja k’o da me stiže,
Sa stupnja slave padam sve niže.
Danica moja sve većma tavni
A negda moji barjaci slavni
Vezeni suvim žeženim zlatom
Ukaljani su sremote blatom,
A vojska moja što tolko strada,
Kukavno beži ispod tog grada,
Iz kojeg zmaji izleću zorni
Junaci hrabri i ratoborni.
Sramno se moram vratiti doma,
Da Dubrovnika ne gledam više
Što nezajazno guta mi vojsku
K'o Molohovo ognjeno grlo.
Da s’ doma vratim? U snu, na javi,
Podrugljivi da slušam njihov grot
I da mi uvek u uvu zvoni
Kao ponoćnih veštica vrisak?
Neka se digne jauk i lelek,
Kao na strašnoj Kokiti reci,
Neka krvavo poteče more,
Što eno i sad huji i bruji —
Al' ja se doma vratiti neću
Zlosretnu moju od strica braću
Dok ne uhvatim i ne povešam
Na glavnom trgu krvavog grada!
Ja neću ići! Ol' šta bi rekle
O meni žene? Ja neću ići,
Ja moram meti svojojzi stići
Pa ma se more razlilo s' vali
Pa ma i tvrdo da s’ nebo svali!
(čuje se glas trube)
Opet se biju, opet se kolju.
Čisto se zemlja pod-a-mnom ljulja:
Uporan mora da s’ zametnu boj.
Hoće li jednom, hoće li ratna
I na me oreća da se osmehne?!..
Bože gromova! Bože holuja,
Blagoslovi mi sablje i mače,
I pobednim ih kruniši vencem!
(Čuju se opet trube)
Jasnije trubi, trubaču jadni,
Kad mene neće, nek čuje tebe!
|