Краљ и чобанин

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Некакав краљ имао једну кћер, која је била много лијепа. Ње се љепота била разгласила по свијету. Ту су ти ишли краљеви и цареви да је просе, или од чуда само да је виде. Али отац њезин није је стио никоме другоме дати до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари. То зачује на далеко један богати чоек, па креће из далеке земље, и прошавши многе земље и градове нанесе га једно вече пут пред кућу једнога богатог чоека. Кад запита може ли ноћити, домаћин га једва дочека и одговори му да може, за што не би! Домаћин ради госта одмах закоље брава, и кад га изнесу за вечеру, оставе од њега главу чобану, који бјеше у планини код стоке. Кад сјутрадан сване, крене се путник даље својијем путем да проси у краља ђевојку. Идући кроз планину нађе чобана од оне куће ђе је био на конаку, и назвавши му Божју помоћ, рече: "Добро пасеш! "А он му одговори: "Пасем да их напасем." Путник опет рече: "Ја сам синоћ у вас на конаку био." А чобан му одговори: "Нека си био; пут те нанио." Онда опет путник: "Кад сам дошао у ваш дом, за мене су брава заклали." А чобан: "Кад људи долазе, за њих ваља месо да се и коље." Опет путник: "За тебе смо главу оставили." А чобан: "Глава глави и иде." Опет путник: "Чељад од куће метнуше је на полицу, а дође кучка па изједе." А чобан: "За њу је и била." Опет му рече путник: "Твој отац дође те уби ону кучку." А чобан: "Ако су је убили, то је и заслужила." Опет путник: "Пошто је убише, бацише је на буниште." А чобан: "Ако су је на буниште бацили, онђе је и жива лежала." Кад путник чује ђе чобан тако на сваку одговара, врло се зачуди и помисли у себи да би он био добар за просца оне краљеве шћери, па му рече: "Тако ти вјере, примакни се ближе да још мало зборимо." А чобан му одговори: ,Причекај мало док вратим овце." Па онда чобан отрчи те поврати овце, па се примакне ономе чоеку; а чоек му рече: "Ево сам кренуо к томе и томе краљу да просим у њега ђевојку, али он ђевојке своје не да никоме другоме до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари. А ја виђу да си ти хитре памети, и да умијеш добро и мудро зборити, би ли дакле пошао са мном к томе краљу, еда би ми како ђевојку испросио?" На то рече чобан: "Ја ћу поћи." Па отоле заједно крену и дођу у град ђе је живљео они краљ. Кад дођу на краљева врата онђе их дочека стража па их запита: "Куд идете?" А они кажу стражи: "Ми идемо ка краљу да просимо ђевојку." А стража одговори: "Свакоме је слободно проћи ко иде да проси ђевојку." Па их пропусти. Кад изиђу горе пред краља, онда они богати чоек проговори: "Помози Бог, наш свијетли краљу!" А краљ му помоћ прихвати: "Бог вам добро дао, ђецо!" Па онда рече ономе богатом чоеку: "Што је дошао они влах у грубој роби?" А чобан не даде чоек да одговара, него се сам утече и рече: "Ако сам ја влах у грубој роби, ја имам више блага него они у лијепој роби, и сувише имам три хиљаде оваца. Па у једну дубодолину музем, у другој сирим, а у трећу смок слажем." Онда му краљ рече: "То је добро кад ти толико благо имаш." А чобан прихвати: "Није ово добро, него је зло." А краљ му рече: "Окле може бити зло кад ти кажеш толико добро?" Онда чобан одговори: "Е, вас ми се поштети смок, и учини се гној." Онда краљ рече: "Јазук! толико се штете учини." А чобан прихвати: "То мене није зло, него мије добро." А краљ рече: "Како, море?" Тада чобан одговори: "Ја узех плуг и волове, па узорах три стотине дана, те све посијах шеницу." А краљ му онда рече: "То је добро кад си толико шенице посијао." А чобан прихвати: "Валај није добро, но је зло." А краљ рече: "Што, јадан?" Одговори чобан: "Прометну ми се она шеница: све никоше букве и јеле." Тада краљ рече: "Ох, ту би много штете!" А чобан прихвати: "Ту мене није штете, већ ми је корист." Вели му краљ: "Како ти може бити корист кад ти се толико шенице прометну?" Чобан му одговори: "Јере налеће једно јато чела, па све притиште оне букве и јеле, ни се виђе гране ни коријена." Тада вели цар: "То је добро кад толико долеће чела." А чобан прихвати: "Валај није добро, но је зло." Опет цар: "Што, море?" А чобан одговори: "Припече сунце Илијинско, па се отопи они кљук и мед па се просу по долини вас." Тада краљ рече: "Валај и јест ту било зла." А чобан прихвати: "Валај није зла, него добра." Опет пита краљ: "Како море?" А чобан одговори: "Ја ухватих једну буху, и заклах је, па је одријех на мијех и набих три стотине товара." Тада краљ рече: "Валај баш јест то лажно зборити." А чобан одговори: "Ако је лажно зборити, ти си за истину вјеровао. Ја сам те доста преварио, него дај ђевојку, ја сам је заслужио." Цар не могне ни куд ни камо, него чобану да ђевојку, а чобан је да богату чоеку, а богат чоек да чобану силно небројено благо.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 163–166.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.