Kralj i čobanin

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Nekakav kralj imao jednu kćer, koja je bila mnogo lijepa. Nje se ljepota bila razglasila po svijetu. Tu su ti išli kraljevi i carevi da je prose, ili od čuda samo da je vide. Ali otac njezin nije je stio nikome drugome dati do onome koji bi se našao mudriji od njega da ga kako prevari. To začuje na daleko jedan bogati čoek, pa kreće iz daleke zemlje, i prošavši mnoge zemlje i gradove nanese ga jedno veče put pred kuću jednoga bogatog čoeka. Kad zapita može li noćiti, domaćin ga jedva dočeka i odgovori mu da može, za što ne bi! Domaćin radi gosta odmah zakolje brava, i kad ga iznesu za večeru, ostave od njega glavu čobanu, koji bješe u planini kod stoke. Kad sjutradan svane, krene se putnik dalje svojijem putem da prosi u kralja đevojku. Idući kroz planinu nađe čobana od one kuće đe je bio na konaku, i nazvavši mu Božju pomoć, reče: "Dobro paseš! "A on mu odgovori: "Pasem da ih napasem." Putnik opet reče: "Ja sam sinoć u vas na konaku bio." A čoban mu odgovori: "Neka si bio; put te nanio." Onda opet putnik: "Kad sam došao u vaš dom, za mene su brava zaklali." A čoban: "Kad ljudi dolaze, za njih valja meso da se i kolje." Opet putnik: "Za tebe smo glavu ostavili." A čoban: "Glava glavi i ide." Opet putnik: "Čeljad od kuće metnuše je na policu, a dođe kučka pa izjede." A čoban: "Za nju je i bila." Opet mu reče putnik: "Tvoj otac dođe te ubi onu kučku." A čoban: "Ako su je ubili, to je i zaslužila." Opet putnik: "Pošto je ubiše, baciše je na bunište." A čoban: "Ako su je na bunište bacili, onđe je i živa ležala." Kad putnik čuje đe čoban tako na svaku odgovara, vrlo se začudi i pomisli u sebi da bi on bio dobar za prosca one kraljeve šćeri, pa mu reče: "Tako ti vjere, primakni se bliže da još malo zborimo." A čoban mu odgovori: ,Pričekaj malo dok vratim ovce." Pa onda čoban otrči te povrati ovce, pa se primakne onome čoeku; a čoek mu reče: "Evo sam krenuo k tome i tome kralju da prosim u njega đevojku, ali on đevojke svoje ne da nikome drugome do onome koji bi se našao mudriji od njega da ga kako prevari. A ja viđu da si ti hitre pameti, i da umiješ dobro i mudro zboriti, bi li dakle pošao sa mnom k tome kralju, eda bi mi kako đevojku isprosio?" Na to reče čoban: "Ja ću poći." Pa otole zajedno krenu i dođu u grad đe je življeo oni kralj. Kad dođu na kraljeva vrata onđe ih dočeka straža pa ih zapita: "Kud idete?" A oni kažu straži: "Mi idemo ka kralju da prosimo đevojku." A straža odgovori: "Svakome je slobodno proći ko ide da prosi đevojku." Pa ih propusti. Kad iziđu gore pred kralja, onda oni bogati čoek progovori: "Pomozi Bog, naš svijetli kralju!" A kralj mu pomoć prihvati: "Bog vam dobro dao, đeco!" Pa onda reče onome bogatom čoeku: "Što je došao oni vlah u gruboj robi?" A čoban ne dade čoek da odgovara, nego se sam uteče i reče: "Ako sam ja vlah u gruboj robi, ja imam više blaga nego oni u lijepoj robi, i suviše imam tri hiljade ovaca. Pa u jednu dubodolinu muzem, u drugoj sirim, a u treću smok slažem." Onda mu kralj reče: "To je dobro kad ti toliko blago imaš." A čoban prihvati: "Nije ovo dobro, nego je zlo." A kralj mu reče: "Okle može biti zlo kad ti kažeš toliko dobro?" Onda čoban odgovori: "E, vas mi se pošteti smok, i učini se gnoj." Onda kralj reče: "Jazuk! toliko se štete učini." A čoban prihvati: "To mene nije zlo, nego mije dobro." A kralj reče: "Kako, more?" Tada čoban odgovori: "Ja uzeh plug i volove, pa uzorah tri stotine dana, te sve posijah šenicu." A kralj mu onda reče: "To je dobro kad si toliko šenice posijao." A čoban prihvati: "Valaj nije dobro, no je zlo." A kralj reče: "Što, jadan?" Odgovori čoban: "Prometnu mi se ona šenica: sve nikoše bukve i jele." Tada kralj reče: "Oh, tu bi mnogo štete!" A čoban prihvati: "Tu mene nije štete, već mi je korist." Veli mu kralj: "Kako ti može biti korist kad ti se toliko šenice prometnu?" Čoban mu odgovori: "Jere naleće jedno jato čela, pa sve pritište one bukve i jele, ni se viđe grane ni korijena." Tada veli car: "To je dobro kad toliko doleće čela." A čoban prihvati: "Valaj nije dobro, no je zlo." Opet car: "Što, more?" A čoban odgovori: "Pripeče sunce Ilijinsko, pa se otopi oni kljuk i med pa se prosu po dolini vas." Tada kralj reče: "Valaj i jest tu bilo zla." A čoban prihvati: "Valaj nije zla, nego dobra." Opet pita kralj: "Kako more?" A čoban odgovori: "Ja uhvatih jednu buhu, i zaklah je, pa je odrijeh na mijeh i nabih tri stotine tovara." Tada kralj reče: "Valaj baš jest to lažno zboriti." A čoban odgovori: "Ako je lažno zboriti, ti si za istinu vjerovao. Ja sam te dosta prevario, nego daj đevojku, ja sam je zaslužio." Car ne mogne ni kud ni kamo, nego čobanu da đevojku, a čoban je da bogatu čoeku, a bogat čoek da čobanu silno nebrojeno blago.

Izvor[uredi]

  • Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 163–166.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 155 godina.