Kralj Vukašin/2
PROMENA
Iste noći u dvoru Uroševom; na vratima jedne sobe stoji Vlatko i osluškuje. Čuje se pesma.
Vidiš li zoru kako nam rudi,
Da rosno cveće iza sna budi?
Čuješ li kako lagana ševa
Sa rosnog žbuna ružici peva:
„Preni se ružo iz sanka toga
Željna sam, željna mirisa tvoga!”
VLATKO:
To ona peva, njen je to glas!
Oh, iste reči, istu pesmicu
U njenom vrtu ja sam slušao,
Al' onda beše samo devojka –
A sad, nevesta mladog Uroša!
(Pesma se produžuje.)
E tako dušo, srdašce moje
Za tobom tiho pesmice poje
Ko zora štono s istoka rudi
Nek mi te pesma iza sna budi:
„Preni se dušo iz sanka toga,
Željna sam, željna pogleda tvoga!”
VLATKO:
Oj, da znaš samo,
Kako te moje srce izgleda,
Očiju tvojih samo jedan zrak
Melem bi bio duši bolanoj,
I groba tavnog onaj gusti mrak
U zoru bi se rujnu stvorio!
Oh pevaj, pevaj, mio mi je glas
To kanda anđ’o s neba silazi
Da slatkim glasom svoje pesmice
Zanosi srce bola prepuno —
Šta? Anđ’o s neba? — Nek se krije taj
Njeno je lice mnogo milije
I srce joj je sto put čistije!
Za ljubav samo stvorio te Bog,
I ti znadeš, ti si videla!
Zbog tebe kako srce premire,
Pa ipak puštaš neka umire:
Oh, Jelisaveto!...
MARA (dolazi, ne vidi Vlatka):
Sirota carica!
Kako se boji za svog goluba.
Ta ovde nikog nema, a njoj se pričulo,
Da u odaji neko govori! —
VLATKO:
Maro! —
MARA:
A gle, to si ti Vlatko!
VLATKO:
Ja, o čemu zboriš?
MARA:
Carica je čula, da neko govori,
Na liri zvuke kada ustavi
Te pođoh da vidim ima l’ koga tu!
VLATKO:
Ja sad baš dođoh. –
MARA:
Nisi zborio?
VLATKO:
Ne! —
MARA:
Pa ko je onda? — Ona je prečula
Izgledajući svoga Uroša! —
VLATKO (za sebe):
Taj joj se više neće vratiti!
(Glasno.)
Je l’ sama carica? —
MARA:
Nije! Ali će nas skoro pustiti,
Ona sirota dugo ne spava
Izgledajući mladog Uroša! —
Al’ ti šta tražiš? —
VLATKO:
Dužnost me moja ovde dovede,
Pregledao sam stražu noćašnju,
A posle, tražim, tražim kneza Lazara! —
MARA:
Sa caricom se baš sad oprosti,
Kao što veli sutra putuje,
U svoje zemlje. —
VLATKO:
Tako!
E onda zbogom!... Nisam desio
Trenutak, kog mi želje čekaju.
MARA:
Zbogom pošao! (Ode.)
VLATKO (sam):
Čeka Uroša!
A dočekaće Vlatka ubijcu,
Za ljubav njenom vrelom pogledu,
Za uzdah jedan srca bolanog,
Njenog si muža u prah srušio!
To nije grozno! Hej ta stotine
Da su mi na tom putu smetale,
Srdačnoj želji vrele ljubavi
Na žrtvenik bih junak predao! —
I nebo, zemlja, neka propadne!
Hoće li srce? Sve ću srušiti,
Hoće li ona? Sve ću stvoriti —
Od raja pak’o, a od pakla raj!
Smreni anđ’o staće sotona,
A sotona će Bogu letnuti,
Kajući tužno beskonačni greh,
Milost će višnju kroz plač moliti!
Htedne li ona, sve će biti to,
Tek jedan pogled tavne zenice,
Iz koje lete pakla iskrice,
Iz kojih s mrakom plamen prodire,
Srdašca bolnog nek oživi svet!
Al' ako me odbije? Ne, to ne sme bit’!
Žena slabačka
Bez odbrane u mome naručju,
Pa da izgubim takvu priliku?
Ta to bi bilo ženski zaista!
Ta ja je ljubim! Neka pada sve,
Ljubavi mojoj što mi prečit sme!
A kazaću joj ljubav plamenu,
Koja mi lomi izmorenu grud,
A dotle u zaklon, nek me primi noć,
Na zgodno vreme valja čekati. (Ode.)
(Jelisaveša, Jelena, Uroševa maši, i dvorkinje dolaze.)
JELISAVETA:
Maro!
MARA:
Čujem, svetlosti!
JELISAVETA:
Kaži mi, ali samo iskreno,
Jesi li kadgod budna snevala?
MARA:
Nikad, svetlosti;
A to je prvo što sam čula sad,
Da budan čovek može sanjati.
Ta san je san, a java...
Kud snova nema ona boravi,
A san se tamo samo nameće,
Kud mu se java s puta ukloni.
JELISAVETA:
Ne razumeš me, ostavimo to.
Ceo je život samo kratki san,
Šteta što nije sladak večito!
MARA:
Pa šta su onda snovi, gospođo?
CARICA:
Što je i java!
Varljivi blesak mašte slabačke,
Lažljiva slika sreće trenutne!
MARA:
Ja ne znam šta si sada zborila,
Al’ oko tvoje tugu kazuje,
U tvojim grudma srce boluje,
Oh man se tuge, svetla gospođo!
Tome je uzrok ona pesmica,
Što si je nama tužno pevala.
Daj liru amo, ja ću početi,
A to će biti pesma vesela,
Tugu će tvoju oterati smej. —
Prvi put sam je sinoć dočula.
JELISAVETA:
OD koga, dušo?
MARA (zbunjeno):
Od koga?... Ne znam, jest, jest tako je!
Eto pod ovim ovde prozorom
Prolazeći je neko pevao,
To beše vitez ili vlastelin.
CARICA (smešeći se):
Ili Dragoš?
MARA:
Dragoš! — A ko je kaz’o to?
Ja ne znam, ja ga nisam videla!
JELISAVETA:
Ne treba niko da nam kazuje,
Jer tvoje oči, tvoje zenice,
S njegovima se uvek sretaju,
Pa osmejci vam, p’ onda ceo svet
O Dragošu i tebi govori.
MARA:
O Dragošu? Ja ništa ne čujem!
A posle toga, laž je, gospođo,
Tek jedan put sam s njime zborila.
CARICA (pokazuje joj na prsa):
A ova ruža?
Takvu sam istu sinoć videla
Kroz prozor tebi kada baciše.
Znam ko beše taj — Hoćeš da kažem?
To beše... šta je, što rumeniš sad?
Ajd’ ućutaću, da te ne odam.
JELENA:
Ponoćno doba već je nastalo,
Raspusti, ćeri, tvoje dvorkinje,
Pa hajdmo i mi, treba spavati.
JELISAVETA:
OH, majko, da znaš kako zebem sad
Čekajući moga Uroša.
I zašto da me danas ostavi?
JELENA:
Zašto bi zebla? Uroš nije sam.
Za njim sam verne sluge poslala,
Do groba očevog da ga otprate;
Znaš da je tako volja njegova,
Iz ljubavi naspram oca svog
Trza se samo iz naručja tvog.
JELISAVETA:
Al’ zašto sada! Jesam li molila?
Lako se metež može podići
Vukašin je pao, al’ neće trpeti,
Sa vojskom za čas može ponići.
JELENA:
To veruj neće biti nikada,
Već strava tvoga srca slabačkog
Zatalasala je misli takove:
Od travke ti se čine grmovi,
Brežuljci sitni, to su planine;
A kaplja vode, more široko,
Uz vihor vetra — struje pomamne
Razjapilo je crnu pučinu. —
Od ničega se svašta načini:
Od Vukašina stvaraš izdaju;
On takav neće biti nikada! —
(Milujući je.)
Što mrezaš tako? Vetrić nemiran
Hteo je slabi da uhitri let,
A tebi s’ čini oluja je to,
Od koje dršće vasiona, svet!
Ili od senke krila širokih,
Što ih je crni gavran razvio,
Te zvezdi časom svetlost prikrio,
Učiniše ti se grdni oblaci.
Vidiš? Kako si strašljiva,
Kad od najmanjeg šušnja zazireš?
Hajd idi, šćeri, treba spavati!
JELISAVETA:
Ne mogu, majko, ja ću čekati
Dok Uroš dođe.
JELENA:
Tvoja je volja! Ali od mene
Mislim da nećeš ovo tražiti?
Meni se spava — pusti dvorkinje,
Pa sada hodi, da te zagrlim. —
JELISAVETA:
Laku noć, majko!
JELENA:
Llku noć!
Pa manje misli o tvom Urošu.
(Jelena i dvorkinje odu.)
JELISAVETA (sama):
Da manje mislim, ne to ne mogu!
Kroz crne noći neprovidan mrak
U srce mi se kradu strahote;
Sunašca svoga očekujem zrak,
Tek tako će mi strava minuti.
Al’ gde si, danče, tebe nema još?
Leptiru beli, kud mi odleti?
A uvek si mi večno zborio,
Da mi je srce ruža proletnja
Što te mirisom mami slađanim –
Oh, dođi, dođi proletnji te cvet
Iz svega srca željno izgleda!
Al’ što ga nema, kako me je stra.
Znam ko je Vukašin, neće se smiriti,
Danas je njegov pomrknuo sjaj,
A vele da se uporno branio.
Pa taj o dobru da sanja?
Al’ šta zborim ja!
Za njim je majka sluge poslala,
A oni će ga znati braniti
Do te nesreće kad bi došlo tek.
Zašto se bojim? — Liro, ovamo,
Na tvojima ću tankim žicama,
Dokle mi vojno natrag ne dođe,
Izvijati lake pesmice,
Ko devojci što mi je pevao,
Uz zvučne lire tihe pesmice...
Ah, dok dođe samo!...
Ma zar bih njega mogla koriti?
Tuga bi mi se u radost stvorila,
A srdnja laka u osmej stopila. –
(Udešava žice)
Tako! — Sad koju da pevnem?
Da l’ onu lepu, milu pesmicu
Pod prozorom što mi je pevao
Kad mi je mlađan lice zgledao?
Il’ onu drugu, u vrtu zelenom,
Prvi put kad se sami nađosmo,
Poljubac prvi
Oh, kako su mu usne gorele!
One su moje srce zgorele
A ja sam, ja sam samo drhtala!
Ne znadoh zašto, al’ sam ćutala.
Ni reči da rekoh — čekah poljupce,
Što ih je tako slatko nizao. –
I on ćutaše, al’ ne!
Jednu je rečcu samo šapnuo
To beše reč, više ne htedoh:
„Ja te ljubim!”
Ja sam ćutala!
Oj, divna beše ta mila noć!
I tada mi je pesmu pevao,
Baš tu ću pesmu sada početi.
(Pislanja liru.)
Ali kamo ga? Ne mogu pevati.
Neka mi zebnja srcem prodire,
Badava što se snažim, o moj Uroše,
Meni je teško kad te ne vidim. –
AL' šta čujem sad? — To su koraci!
Jest on je, on! — Smilovalo se nebo milosno
Te mi dovede moga sokola!
(Pošrči vrašima — Vlatko ulazi.)
JELISAVETA:
Ne, nije on! —
VLATKO:
Prevarila se.
JELISAVETA:
Ti ovde Vlatko! Kroz ponoćni čas,
Da ne dolaziš od mog Uroša?
VLATKO:
Noćašnjoj straži nalog izdajem
Pa me i ovde dužnost navede.
JELISAVETA:
Je si li gdegod vid’o Uroša?
VLATKO:
Kako se za nj’ga plašiš svetlosti!
JELISAVETA:
O Vlatko, Vlatko! –
Neka mi slutnja srce obuze,
Dugo je ost’o pa ga nema još
A metež ovaj posle sabora,
Pa noćno doba! —
VLATKO (za sebe):
Kako joj lepo tuga priliči,
Na rajskim vratima anđeo snuždeni
Za samrtnikom tuži, uzdiše! — (Glasno.) Da!
JELISAVETA:
Može propasti!
VLATKO:
Za kime tako srce uzdiše,
Taj ne propada nikad svetlosti.
O, on je sretan! —
JELISAVETA:
Misliš odista? —
VLATKO:
Da s vama sreća živi, druguje. —
JELISAVETA:
O, takvu sreću, takve časove,
Nikome nisam želila.
Spokojstvo moje lepe prošlosti,
Od kad sam zlatnu krunu ponela
Odletelo je kao tihi san. –
VLATKO:
Jest, ono doba milo zaista.
Al’ ko bi natrag mogo vratiti
Uveloj ruži svežnost prsđašnju!
JELISAVETA:
Pa snovi moji — ti se sećaš jošt’
Kako sam nekad slatko snevala,
U vrtu mome, rajskoj tišini.
VLATKO:
Pokraj Omira ,
Čitajuć o lepoj Jeleni! –
Pa da l’ se sećaš one pesmice
Kad bujni Paris njojzi odlete
Il’ da je otme, il’ da pogine?
Ja pitah tebe, kako misliš ti?
Da li Parisu želiš pobedu
Il’ Menelaju — a ti reče tad...
JELISAVETA:
Sretno Parise!
Jest, ja sam njemu sreću želila.
VLATKO:
A sad, svetlosti ?
Kad bi se nešto Paris javio,
Da otme Jelu, il’ da pogine,
Bi li mu i sad sreću želela?
JELISAVETA:
Nek mu Minerva mudra pomogne.
(Zamišljeno.) Al’ što ga nema, što ne dolazi.
Toliko nikad nije ostao! –
VLATKO:
A Feb je isto tako svetlio,
Kazujuć pute smelom Parisu,
Ko ove noći što je sinuo.
JELISAVETA (začuđeno):
Vlatko! Šta govoriš to?
VLATKO:
Ništa svetlosti! -
Sećam se onih krasnih stihova
Zajedno što smo negda čitali
U dvoru tome — perivoju tvom.
Baš tog je dana rano proleće
Po tvome vrtu zumbul prosulo...
Da li se sećaš, kad ga uzabrah,
Da kosu tvoju njime nakitiš?!
JELISAVETA (tužio):
S prošlošću mi je i on uveo,
Ne budi više spomen žalosni
Da većma srce tuži, uzdiše! —
VLATKO:
Uveo veliš! O, to nije jošt!
Zumbula oba lepši, krasniji,
Pod veđama se tvojim staniše,
Da ovaj život u laž teraju,
Pokazujući večno proleće
Po licu tvome što se osulo!
JELISAVETA:
Vlatko?! — Šta govoriš to?
M 1A gko (joj prilazi):
Što ljubav moga srca nalaže
U mirne dane tvoje prošlosti
Iz sadašnjosti da te odvedem.
Ja dalje neću! Pa šta marim ja?
Kraj tvojih nogu da me ubiju,
Da moju krvcu ovde proliju:
Ja dalje neću! Ovaj trenutak...
Toliko sam ga leta čekao. —
Ti beše tada mlado devojče,
Od tog se doba ljubav začela.
Zbog tebe svet sam celi prezreo.
JELISAVETA:
Odlazi, nesretniče!
Dok Uroš nije došao. —
VLATKO:
Goniš me dakle! Čekaš Uroša?
Hajd čekaj, čekaj, ta život je dug!
Ako se iz groba kadgod podigne,
Javiće ti se možda koji put!
JELISAVETA:
Šta veliš?! Zbori jasnije!
Gde mi je Uroš?
VLATKO:
Od kud se niko više ne vraća,
Tamo je Uroš. Razumeš li sad?
JELISAVETA:
Ti lažeš! Znam čemu si rad.
Ali i mrtva da ga ugledam.
S tim, veruj, nećeš ništa dobiti.
VLATKO:
Nu molbom što se ne da dobiti,
Tu silom miš’ce ljubav prodire.
JELISAVETA:
Pozvaću stražu...
VLATKO:
Zalud, u dvoru nema nikoga!
Stražu sam tvoju dobro sklonio.
JELISAVETA:
Oh, Bože moj!
VLATKO:
Poljubac samo kad bih dobio,
Ceo bih život žrtvovao svoj!
JELISAVETA:
Tvoj život! Ti si vragu predao...
VLATKO:
A tebi dušu
JELISAVETA:
Ako si sreći i životu rad,
Iz odaje mi brzo odlazi!
VLATKO:
S životom ja sam davno svršio,
Nek njemu đavo propisuje let.
Napolje gde ću? Ovde mi je sve:
Tu mi je život! Tu ceo svet.
JELISAVETA:
I život neka propadne:
Zar mužu da sam neverna?
VLATKO:
Ti nemaš muža!
JELISAVETA:
S tim više mrzim tebe, ubico!
VLATKO:
Dakle tako? Ta to je jad:
Što srce hoće učiniću sad.
(Hoće da je poljubi.)
CARICA (diže nož):
Ni kroka! Robe...
Pakleni nek te odnese svet.
VLATKO:
I u pakao za ovakav cvet
Strmoglav idem — udri, lepojko! —
(Ulazi Borivoje.)
BORIVOJE:
Nitkove... i ovde zar?!
VLATKO:
Ha! ha! ha!
Iz mrtvih dal' te ne posla car.
(Hvata se za mač.)
BORIVOJE:
Da vidim viteza na maču kakav je.
Sa ženom se je lako boriti.
(Hvata mač. Ulazi Uroš.)
UROŠ (iznenađen):
Šta je ovo sad.
Svuda mačevi, svuda sama smrt!
VLATKO (trgne se uplašeno):
Da l' vidim dobro?
Valjda se mrtav nije digao?!
UROŠ:
Govori, Borivoje, odkud borba ta?
BORIVOJE (prezrivo):
Ta ovaj ovde nešto me uvredi,
I dobro te ga nisam ubio;
A morao bih mača baciti,
Da ga poganog ne bih nosio.
VLATKO (za se):
Uh! (lupi se rukom po čelu)
Ni reči o delu da me optuži;
Već tako gordo! — E pa dobro,
Ja se umem svetiti! (glasno)
Obiđoh straže, svetli care moj,
Pa me i ovde dužnost dovede,
Sad mogu ići, u redu je sve.
(Pokloni se i ode.)
UROŠ:
Reci mi, ti, kad Borivoje ćuti,
Koga se tiče ona uvreda?
JELISAVETA (zbunjeno):
Ta ništa... luda reč?
Al' hvala Bogu te si došao,
A tako sam se za te brinula!
UROŠ (nežno):
O, kako mi se plašiš! Ne boj se:
Ta ko bi na me, draga grlice?
Zar nije sabor jutros dokaz’o,
Kako me narod srpski poštuje?
Zar nisi čula tol’ke usklike?
Do dvora me je narod pratio,
Pa što se plašiš? — Ne boj se,
Današnji dan je najsretniji dan!
JELISAVETA (sa zebnjom):
Ali Vukašin!
UROŠ (mirno):
Pa on je pravo svoje predao,
Vukašina se više ne plaši.
Šta može on?
BORIVOJE:
Ono što htede u crkvi.
JELISAVETA (uplašeno):
U crkvi? Da nije zavera?
Oh, Uroše, ja sam slutila...
UROŠ (umiruje je):
Ta nije ništa, ništa, carice!
Uvukao se nitkov nekakav,
I bilo b’ štogod, da ne dođe on (Rukom na Borivoja.)
Te ga za navek sa sveta ukloni!
BORIVOJE:
Al’ ono nije običan ubica!
Za stubom sam se bio sklonio,
S nitkovom nekim kadje zborio.
Na rastanku mu neznani reče:
„Pazi, da ne promašiš,
Vukašin će ti lepo platiti!”
JELISAVETA:
Dakle me slutnja ne izneveri?
Taj nikad neće zaboravit pad.
UROŠ:
I ja sam tako mogo misliti;
Al' danas sam proučio tek
To slavoljublje, što ga postiče:
Da svetli svetu, da on caruje. —
BORIVOJE:
Baš zato i mi otpočnimo što.
UROŠ:
Pa šta misliš ti?
BORIVOJE:
Ono što i on.
Ne smeš čekati, pohitajmo sad,
Dok on ne pođe s takvim mislima:
Vrelu mu đordu pred oči stavit.
Nek slepac hoda po belom svetu!
UROŠ:
Da ga oslepim?
Za ljubav krune sjaja varljivog?
Ta ja se grozim takvog pomisla!
Našto mi onda krunu nositi?
To neću!
Ja ću se odreći moga prestola,
Ako se tako samo caruje.
Ne mogu l’ vladat ko što vlada car,
Ko zlikovac neću nikada!
BORIVOJE:
Pa dobro, bar to je lako,
A on će s tobom činiti tako.
UROŠ:
I to je bolje, želi l’ narod to,
Nego što bi se posle zborilo:
Uroš je ovu krvcu prolio
Na prestolu da se zadrži.
BORIVOJE:
Al’ kaži samo, gde je presto taj,
Zlaćene krune koji nije sjaj
Od buntovnika mačem branio?
UROŠ:
Ako ne beše takvog vladara
Na ovom svetu taj ću biti ja!
Međ’ braćom svojom bratski živeti,
Al’ zarad sjaja krune zlaćene
Povesti borbu protiv onoga,
Koji mi ovu krunu darova;
Za ljubav krune, carske porfire —
Gasiti krvlju ljubav narodnu
To ne!
BORIVOJE:
Za takve misli nije ovaj vek,
Tu treba ruka, srca čeličnog.
JELISAVETA:
Nemoj ga slušat’ gospodaru moj,
Iz ljubavi prema caru svom
Vernost je vazda sumnjat’ gotova
Al’ ti to nećeš činit nikada!
UROŠ:
Veruj, nikada! —
BORIVOJE:
Drugog ti, care, nema izlaza,
Put jedini što ti ostaje:
Da život spaseš, beži Lazaru.
Kod protivnika mnogo jačega
Kad dozna Vukašin da si otišo,
Namere će se svoje mahnuti.
UROŠ:
Ti misliš tako!
BORIVOJE:
Tvrdo verujem.
UROŠ (zamišljen):
Pa dobro, nek bude tako
Još ove noći poći ćemo svi
I ćeš s nama! —
BORIVOJE:
S tobom, svetlosti.
UROŠ:
Budi spreman jer kroz koji čas
Ja ću te zvati. (Ode s caricom.)
BORIVOJE (sam):
Jadni Uroše!
Za Božijega stvoren si anđela,
Anđeli te zemlji poslaše
Da ljubav seješ među ljudima.
Ma ljudi nisu za to stvoreni,
Za ljubav nisu ljuti tigrovi,
Međ njima ćeš jadno propasti
Ja napred vidim uzaludan trud! (Odlazi.)
ZAVESA PADA
|