Kralj Vukašin/12
| ◄ ПОЈАВА VI | POJAVA VII | ПОЈАВА VIII ► |
POJAVA VII
Jelena, Bojo, Nikša, Draško i još dvojica.
JELENA:
Dobro došli, mili prijatelji!
Ovdje, dalje od tabora, gdje nas
Prisluškuju rado, ja vas pozvah
I večeras na dogovor tajan.
Vi dođoste i hvala vam. Znajte,
Po večeri pozvaće knez Lazar
Na zbor k sebi sve vojvode naše.
Recite mi, dišete li jošte
Istim duhom kojim disali ste
Kad bijasmo u Prištinskom dvoru?
BOJO:
Povoda ti ne dadosmo, gospo,
Da o tome sumnjaš.
JELENA:
Još nikakva;
Ali ću vas ipak podsjetiti
Da ste mi se ondje svi zakleli
Nad krvavom lešinom svog cara
Da sabalja nećet’ otpasati
Dok uzžive njegov ubojica.
BOJO:
I vodimo rat užasan, vidiš;
Svaku stopu bilježimo krvlju,
A pobjedom svaki božji danak.
DRAŠKO:
Tjerajući pred sobom zločinca
Od oblasti do oblasti, eto
Stjerasmo ga već u Maćedonsku;
Tu ćemo mu kraj učinit’ sada.
JELENA:
Neće njemu tu bit’ kraj, no ratu.
NIKŠA:
Ko to veli, gospo ?
JELENA:
Ne vidite
U taboru rimskog poslanika?
Ne čujete kakve sipa r’ječi
Što dušama živo prianjaju?
BOJO:
Izdajica koga poslušao!
NIKŠA:
Ja bih tomu zabo nož u srce.
JELENA:
A mislite l’ da u svakom ovdje
Diše vaša plemenita duša?
Koliko je njih isprva došlo
Pod zasgavu sa namjerom svetom
Da uzdignu poniženi presto?
Koliko ih pod njom i sad stoji
Da osvete kuću Nemanjinu?
Već vremena Dušanovih nema;
Ondašnja je ponosita mis’o
O držanju i veličju carstva
Ispahala iz lešine trule
Vlastele nam srpske; sad gamižu
Po njoj samo sitni crvi, svaki
Navaljujuć’ da što više proždre.
DRAŠKO:
Po nesreći to je tako.
JELENA:
Neki
Odbjegoše čuvši da im zemlje
Pritisnuše vjerolomni Ugri.
To i knezu duh je uzdrmalo;
Pa se bojim da će sada lakše
R'ječma mira prikloniti uho.
BOJO:
Vukašin je neprijatelj glavni;
Tek konačno kad satremo njega
Poći ćemo da grabežnu žeđu
Zagasimo Ugrom u Dunavu.
JELENA:
To j’ i moja mis’o, i takovu
Što hitnije rasprostr’jeti treba.
A u kneza ako noćas dođe
Da ozbiljnih o mirenju r’ječi,
Odbijte ih s takim preziranjem
Da i njemu i svakomu lica
Uzmoraju planuti od stida.
Čuli ste me, pa idite sada,
Vi s te strane, ja ću s ove druge;
Pa svak živo nek prione poslu
Čim u tabor stigne.
NIKŠA:
Da tu mira
Neće biti jemčimo ti, goso.
(Odlaze.)
JELENA:
I ja velim za sada ga neće
Niti smije biti. Srpska zemljo,
Ja te ljubim, nu tek ću ti onda
Dopustiti da se tužna smiriš,
Po što budeš iz njedara svojih
Mrnjin otrov sa svim izbacila.
A sve dotle nek u tebi tutnji
Zuj strijela, lupa buzdovana,
I boraca razjarenih vika.
To j’ op’jelo zadnjem’ Nemanjiću,
A novomu carevanju pozdrav.
|