Краљица Јакинта/62
| ←Седамнајести призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ОСАМНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Деветнајести призор→ |
ОСАМНАЈЕСТИ ПРИЗОР
Краљица Јакинта (уђе).
КРУНОСЛАВА (кад је види):
О немани, коју ад изрига,
Неподобо, коју грех закоти,
Змају грозни, кои ждереш људе,
Горски вуче у женској прилици,
Је л’ истина... што се овде каже?
(Поднесе јој лист пред очи).
ЈАКНИТА (мирно):
Дај да видим, шта у листу пишу...
КРУНОСЛАВА (даје јој лист):
Читај, па се у камен претвори,
Ил’ пропадни у ту земљу црну...
О, да би отров те ријечи биле,
Или огањ та бела хартија,
Да се спржиш, ил’ да се отрујеш,
Да те земља не мора носити...
Ти изроде и каштиго људска!
ЈАКИНТА (чита подпис):
Зољко! (Савије лист).
КРУНОСЛАВА:
Је ли тако ?
ЈАКИНТА (мирно):
Све је тако!
КРУНОСЛАВА:
Гве је тако! Чујеш ли је, Боже!
И још ћуте твог неба громови!
ЈАКИНТА:
Незахвална главо! Том ли жељом
Најбољему плаћаш пријатељу?
Хвали бога, што сваку не прима,
А тај гром би твој дом разорио,
И будућност сву ти уништио.
КРУНОСЛАВА:
Нек и мене слободно утреска!
Међ светце би ставили ме људи,
Кад би с мојом твоју смрт донела.
ЈАКИНТА:
Чуј ме најпре, па онда говори.
Од како је на свијету жена,
Никад неби ни једна љубљена
Ко што табе мој љубљаше Ђорђе.
Од свег света више си му била,
Од живота боља и милија;
Душу своју за тебе би дао,
Пре би избр’о тебе него Бога!
Зато сам ти мужа отровала!
Сад знаш шта је, сад камен подигни,
Па га баци, ако можеш, на ме.
КРУНОСЛАВА:
Па кад сам вам тако мила била,
Како ми отца убити могосте?!
Јакинта:
Јер те дати мом нехтеде сину.
А то лепше од сунашца лице
Од свег светског би нам скупље блага.
Да ми те је отимат’ ваљало,
Од свег бих те отимала света,
Да морадох из мора вадит' те,
У сиње бих море запливала,
Свог бих отца за тебе убила,
Тебе ради мајку б’ отровала!
За то сам ти отца погубила.
Ја сам с тебе отрешила душу,
Вечну муку на се сам навукла:
А ти хајде бритки мач извуци
И прободи оно јадно срдце,
Којему си толико вредила,
Да је дало највећу цијену
Коју људска може дати рука,
КРУНОСЛАВА:
А јеси ли из љубови к мени
И милог ми ојадила сина?!
Све што рече, празне су ријечи!
Да вам бијах за трун омилила,
Ту ми муку неби наиијели....
Од тог би ме јада сачували...
ЈАКИНТА:
Урота се против вас подиже,
Која хтеде име Михаила
Да на своју заставу напише,
Па да земљу у крви окупа,
Бодиново изврне престоље
И твог мужа свргне и убије!
КРУНОСЛАВА:
Јао мени!
ЈАКИНТА:
Морала си дакле
Или сииа жртвовати мужу,
Или мужа сина ради клати.
КРУНОСЛАВА:
Не говори!
ЈАКИНТА:
Од те сам те муке
Сачувала, кад без тебе сврших
Што свакако свршит' се мораде
И што би се учинит' морало,
Да рођеног тица ми се сина.
Сад дај отров, изпићу га радо,
Јер у смрти тешиће ме мис’о,
Да ми живот жена одузима
Којој круну и мужа сачувах!
КРУНОСЛАВА:
Нек ти суди, ко нам свима суди,
Ја ћу чинит', што чинити морам.
Ти си мога мужа отровала,
Ти си мога отца погубила;
И мог сина очију лишила;
Је ли за све то и син твој знао,
Нећу сада ни да питам, госпо,
Нисам рада на оног гнушат’ се,
Ког сам до сад од срдца љубила:
Ал’ у вашој кући грозовитој
Нема за ме даљега останка;
Јело би се у камен створило,
Које би од сад у њојзи прјела,
Пиће би се у огањ прелило,
Које од сад код вас бих попила,
А ногу ми срамота би увила
К’о што змија дрво обавија,
Кад бих ушла у ону ложницу,
Пред којом две мртве леже главе
И два ска севају крвава...
ЈАКИНТА:
Само, снахо, немој заборавит’,
Да слушати и краљица мора!
И да части дома краљевскога
И срдце нам и глава уступа!
КРУНОСЛАВА:
Убити ме к’о и друге можеш;
Има уза и за моје ноге:
Ал' ни сила, ни смрт скрхат неће
Вољу, коју света дужност води!
(Оде).
ЈАКИНТА:
Прву ватру срећно издржасмо,
А друго ће надопунит’ време.
Време руши горе и градове,
А женска је воља променљива.
|