Kraljica Jakinta/62
| ←Sedamnajesti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić OSAMNAJESTI PRIZOR |
Devetnajesti prizor→ |
OSAMNAJESTI PRIZOR
Kraljica Jakinta (uđe).
KRUNOSLAVA (kad je vidi):
O nemani, koju ad izriga,
Nepodobo, koju greh zakoti,
Zmaju grozni, koi ždereš ljude,
Gorski vuče u ženskoj prilici,
Je l’ istina... što se ovde kaže?
(Podnese joj list pred oči).
JAKNITA (mirno):
Daj da vidim, šta u listu pišu...
KRUNOSLAVA (daje joj list):
Čitaj, pa se u kamen pretvori,
Il’ propadni u tu zemlju crnu...
O, da bi otrov te riječi bile,
Ili oganj ta bela hartija,
Da se spržiš, il’ da se otruješ,
Da te zemlja ne mora nositi...
Ti izrode i kaštigo ljudska!
JAKINTA (čita podpis):
Zoljko! (Savije list).
KRUNOSLAVA:
Je li tako ?
JAKINTA (mirno):
Sve je tako!
KRUNOSLAVA:
Gve je tako! Čuješ li je, Bože!
I još ćute tvog neba gromovi!
JAKINTA:
Nezahvalna glavo! Tom li željom
Najboljemu plaćaš prijatelju?
Hvali boga, što svaku ne prima,
A taj grom bi tvoj dom razorio,
I budućnost svu ti uništio.
KRUNOSLAVA:
Nek i mene slobodno utreska!
Međ svetce bi stavili me ljudi,
Kad bi s mojom tvoju smrt donela.
JAKINTA:
Čuj me najpre, pa onda govori.
Od kako je na svijetu žena,
Nikad nebi ni jedna ljubljena
Ko što tabe moj ljubljaše Đorđe.
Od sveg sveta više si mu bila,
Od života bolja i milija;
Dušu svoju za tebe bi dao,
Pre bi izbr’o tebe nego Boga!
Zato sam ti muža otrovala!
Sad znaš šta je, sad kamen podigni,
Pa ga baci, ako možeš, na me.
KRUNOSLAVA:
Pa kad sam vam tako mila bila,
Kako mi otca ubiti mogoste?!
Jakinta:
Jer te dati mom nehtede sinu.
A to lepše od sunašca lice
Od sveg svetskog bi nam skuplje blaga.
Da mi te je otimat’ valjalo,
Od sveg bih te otimala sveta,
Da moradoh iz mora vadit' te,
U sinje bih more zaplivala,
Svog bih otca za tebe ubila,
Tebe radi majku b’ otrovala!
Za to sam ti otca pogubila.
Ja sam s tebe otrešila dušu,
Večnu muku na se sam navukla:
A ti hajde britki mač izvuci
I probodi ono jadno srdce,
Kojemu si toliko vredila,
Da je dalo najveću cijenu
Koju ljudska može dati ruka,
KRUNOSLAVA:
A jesi li iz ljubovi k meni
I milog mi ojadila sina?!
Sve što reče, prazne su riječi!
Da vam bijah za trun omilila,
Tu mi muku nebi naiijeli....
Od tog bi me jada sačuvali...
JAKINTA:
Urota se protiv vas podiže,
Koja htede ime Mihaila
Da na svoju zastavu napiše,
Pa da zemlju u krvi okupa,
Bodinovo izvrne prestolje
I tvog muža svrgne i ubije!
KRUNOSLAVA:
Jao meni!
JAKINTA:
Morala si dakle
Ili siia žrtvovati mužu,
Ili muža sina radi klati.
KRUNOSLAVA:
Ne govori!
JAKINTA:
Od te sam te muke
Sačuvala, kad bez tebe svrših
Što svakako svršit' se morade
I što bi se učinit' moralo,
Da rođenog tica mi se sina.
Sad daj otrov, izpiću ga rado,
Jer u smrti tešiće me mis’o,
Da mi život žena oduzima
Kojoj krunu i muža sačuvah!
KRUNOSLAVA:
Nek ti sudi, ko nam svima sudi,
Ja ću činit', što činiti moram.
Ti si moga muža otrovala,
Ti si moga otca pogubila;
I mog sina očiju lišila;
Je li za sve to i sin tvoj znao,
Neću sada ni da pitam, gospo,
Nisam rada na onog gnušat’ se,
Kog sam do sad od srdca ljubila:
Al’ u vašoj kući grozovitoj
Nema za me daljega ostanka;
Jelo bi se u kamen stvorilo,
Koje bi od sad u njojzi prjela,
Piće bi se u oganj prelilo,
Koje od sad kod vas bih popila,
A nogu mi sramota bi uvila
K’o što zmija drvo obavija,
Kad bih ušla u onu ložnicu,
Pred kojom dve mrtve leže glave
I dva ska sevaju krvava...
JAKINTA:
Samo, snaho, nemoj zaboravit’,
Da slušati i kraljica mora!
I da časti doma kraljevskoga
I srdce nam i glava ustupa!
KRUNOSLAVA:
Ubiti me k’o i druge možeš;
Ima uza i za moje noge:
Al' ni sila, ni smrt skrhat neće
Volju, koju sveta dužnost vodi!
(Ode).
JAKINTA:
Prvu vatru srećno izdržasmo,
A drugo će nadopunit’ vreme.
Vreme ruši gore i gradove,
A ženska je volja promenljiva.
|