Краљица Јакинта/47
| ←Други призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ТРЕЋИ ПРИЗОР |
Четврти призор→ |
ТРЕЋИ ПРИЗОР
КРАЉ ЂОРЂЕ (притрчи краљнци и загрлн је):
Знам, да ми се ту надала ниси!
Али љубав пречу тражи стазу.
КРУНОСЛАВА:
А заслуга доводи к награди.
(Загрли га.)
Овако те небих примит смела
Да на врата дође ми велика.
(Даје знак дворкињи).
ДВОРКИЊА (оде).
ЂОРЂЕ (гледи је.):
Слава даје јасност узориту
Али љубов лепшом обасипа:
Шта је моја зрака од победе
Спрам тог сунца на теби љубави.
ДВОРКИЊА (доведе малог Мнхајила кои држи венац).
КРУНОСЛАВА:
Твоја светлост јошт није подпуна.
Но кад овај увенча те венац
Кои љубов бојној слави сплете,
Два ће сунца с главе ти сијнути,
Те пред тобом сви ћемо помркнут'.
МИХАЈЛО (пружајући венац краљу):
Светли краљу! прими овај венац!
Њега... њега.... (Забуни се.)
ЂОРЂЕ (смешећи се):
Пуче конац, Мијо!
Знам шта хоћеш, венац ти помаже...
(Метне венац на руку, дигне дете и пољубивши га спуета га; па се окрене Крунослави).
Сад, краљице, хајдемо к матери !
КРУНОСЛАВА:
Јошт те нисам добро ни видила!
Јошт ми ниси ни захвалио се
На том венцу кои сплетох сама...
ЂОРЂЕ (узбере ружицу):
Је л’ ти ово уздарје повољно?
Ал’ не гледај шта је нег што каже!
КРУНОСЛАВА:
Ако ружа твоју каже љубов
Од целог је милија ми света!
ЂОРЂЕ:
А вијенцу, кои тебе каже,
Цео свијет мало је уздарје.
КРУНОСЛАВА:
Како твоју поштујем ружицу
Види с места које ћу јој дати.
(Задева ружу за недра.)
ЂОРЂЕ:
Шта је меии лепа Крунослава
Нек јој каже дар њезине руке.
(Метне венац на главу.)
ОБОЈЕ (узму се под руку и пођу).
ДРАГИЛО (за њнма глвдећи):
Ко им неће се од срдца радоват'!
(Оде за њима.)
|