Краљица Јакинта/42
| ←Десети призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ЈЕДАНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Дванајести призор→ |
ЈЕДАНАЈЕСТИ ПРИЗОР
(Дворана у краљевском двору. Вече је. Свеће гору. Краљ Владимир носећи лист у руци нагло уђе с десне стране, за њим краљица Крунослава.)
КРАЉ ВЛАДИМИР (даје јој лист):
Читај сама...
КРАЉИЦА КРУНОСЛАВА (узме лист и чита).
КРАЉ:
Има л' ког пред врати?
ДВОРАНИН (уђе).
КРАЉ:
Кажи кнезу, нек ми таки дође...
ДВОРАНИН (стоји).
КРАЉ:
Што не идеш?
ДВОРАНИН:
Ког да зовем, краљу?...
КРАЉ:
Не рекох л' ти...
ДВОРАНИН:
Не каза ми имена...
КРАЉ:
Иди зови кнеза... Моримира.
ДВОРАНИН (оде).
КРАЉ:
Тако лепо све б’јах умирио,
Па сад да се све с нова узмути!
КНЕЗ МОРИМИР (уђе).
КРАЉ:
Ти ћеш узет’ неколико људи
Па ћеш одмах краља Доброслава
У сигурну одвести тамницу...
Али само тихо и без хуке.
МОРИМИР:
Добро, краљу.
КРАЉ:
Па ми одмах јави.
Ал' се добро на ум узми, кнеже...
Може бити да сам бити неће...
МОРИМИР (оде).
КРАЉИЦА:
Зовни јошт ког амо пријатеља.
КРАЉ (узме писмо од краљице и чита):
„Краљу, чувај своју русу главу,
„Доброслав ти о животу ради!“
Та два реда, та два мала редка
Сву у жилах крв ми узмутише.
Плану машта у врућем ми мозгу;
Куд погледим, нож видим обнажен,
Од свуд очи душманске севају,
Трубе чујем и звеку оружја...
Крик бунтовни и шапат издаје
Пробија ми у уши и срдце...
И Доброслав бијаше уверен
Да га љуби народ и властела
И тек два три да има душмана...
Па Радослав... онај краљ светитељ,
Ко на њега смеде зажалити,
Те и опет паде на издаји...
Од куд ја сам да будем сигуран?
Ха! краљеви хоће да су богови
А немају седишта такова
Ком приступит’ само може мис'о;
Ни бог неби богом бити мог’о
Да му нема неба његовога!
Глас ми пуца... грло ми је сухо...
Има л’ ту где кои гутљај вина!
КРУНОСЛАВА:
Нек ти дете донесе...
ВЛАСТЕОЧЕ (уђе).
КРАЉИЦА:
Донеси
Краљу вина!
ВЛАСТЕОЧЕ (изиђе).
КРАЉИЦА:
Седи, Владимире!
КРАЉ (седне на столицу на десној страни што је).
КРАЉИЦА (стои код њега):
Немој тако зло видити, драги.
И најбољи човек има мрзца.
Да краљеви тако то узимљу
Неби часа мирнога имали.
МОРИМИР (дође).
ВЛАДИМИР (кои је међу тим био на десној страни сео скочи):
Шта. је, кнеже?
МОРИМИР:
Све је у реду, краљу!
КРАЉ:
А Доброслав?
МОРИМИР:
Сад је у тамници.
КРАЉ:
Нађосте л’ га самог?...
МОРИМИР:
У постељи!
КРАЉ:
Шта вам рече?
МОРИМИР:
Да се ништ’ не плаши
Јер зна да си и благ и праведан.
Казнит’ нећеш док га не преслушаш,
А крив није па се зла не боји.
КРАЉ:
И баш никог код њега не беше.
МОРИМИР:
Све му дружтво би мрак и тишина.
КРАЉ:
Добро дакле... иди... ал’ не спавај...
Сви будите ноћас на опрезу.
МОРИМИР (оде).
КРАЉИЦА:
Видиш, драги... Хајде умири се.
КРАЉ (седне):
Не знам шта ме то тако узбуни?
Страх не беше... већ бура душевна...
Но сад ми се по мало стишава.
Где то дете с тим вином остаје?
Властеоче (уђе с пехаром клекне пред краља и пружи му пехар).
(На врати од куд је дете дошло укаже се облик оног човека, што је од Јакинте отров примио.)
Краљица (прими од детета вино и пружи га краљу).
Краљ (узме купу нагло, изпије вино и вратн купу на зделу).
Онај (са врата уклони главу).
Краљица (преда детету купу са зделом).
Властеоче (изнесе напоље).
КРАЉ:
Ха! баш добро беше! како грије!...
КРАЉИЦА (стои и гледа краља).
КРАЉ:
Како рече? У сну га нађоше?
Може л’ спават’ ко о греху мисли?
Зашто неби... грех је ко и вино...
Најпре дражи, за тим успављује...
КРАЉИЦА (видећи да је краљ мирнији спусти се на столицу с друге стране стола).
КРАЉ (презне):
Ово вино чудно разхлађује...
(Умири се опет).
„Доброолав ти о животу ради!“
Кад свет почне о чему говорит’
Увек нешто у ствари се нађе...
Можда право име не дочуше...
(Опет му је чудно )
Јесам ли ја сада вина пио?
КРАЉИЦА:
Морао си, што пијеш, осетит’!
КРАЉ:
Вино бија, док у усти беше...
Ал' желудац санту леда осећа.
(Узплахирен.)
Љубо! Ово није чист посао!
КРАЉИЦА (уплашена скочи к столици краљевој).
КРАЉ (хоће да устане):
Ноге ми се... језик ми се кочи...
Срдце ми се стеже... ах... зра... зра... ка!
Угуши... ме... отвори про... зо... ре...
КРУНОСЛАВА (престрашена отрчи и отвара прозор, па се врати краљу).
КРАЉ:
Што пога... си... све... ће? (С напором.)
Кру... но... сла... во!
(Умре.)
КРУНОСЛАВА (у највећем страху):
Краљу! Друже! помагајте, људи!
(Отвори врата.)
Краљ умире... брже по лекара...
(Врати се краљу и клекне крај њега.)
МОРИМИР (и други дотрче).
КРАЉИЦА:
Помажите, помозите краљу!
ЛЕКАР (дође):
Шта је краљу?
КРУНОСЛАВА:
Чашу вина попи
Па ето га сад хоће да умре.
ЛЕКАР (приступи):
Чашу вина... па му је позлеЛО?
(Гледи краља и узме га за руку.)
То је вино било отровано...
|